Zar još neko veruje da je Dačić s pratnjom (Palma, Krkobabić) pre četiri godine prešao kod Tadića zbog, recimo, bratstva po ideologiji, zbog Socijalističke internacionale ili, može biti, poradi Evropske unije?
Ako ima takvih, to su još jedino oni koštunicofobi koji su u proleće 2008 ad hoc poverovali da je Vojislav Koštunica najveće zlo Srbije, zbog čega je vredelo zažmuriti na oba oka na pakt evrofanatičara sa najbližim saradnicima Slobodana Miloševića, Željka Ražnatovića i tome slično.
Dakle, ne. Tadić je onomad rečenome Dačiću ponudio opipljivo više od teledirigovanog Nikolića i poslovično štedljivog Koštunice.
Nije da se hvalim, ali ovog proleća – prvi sam počeo da pišem kako od Dačića i njegovih satelita očekujem isto i nakon 6. maja. Da odu s onima koji im ponude više. Što će reći – i ono najviše!
Preksinoć se sa mnom, na tu temu, složio i prevremeno rashodovani Đelić. Prebacujući, logično, lopticu – mislim, Dačića – na Jorgovankinu stranu.
Iako se ja ne bih zakleo da ni Tadić, ako bude u poziciji da mora, ne bi pristao na isto. Da Dačiću da sve! Sem ako nije odlučio da nedostajući broj podignutih ruku za premijera po svom izboru zatraži, na primer, od Vojislava Šešelja. A sve u skladu s evrofanatičnom dogmom – bolje i Šešelj nego Koštunica.
Ili, osim ako predsednik DS nije odlučio, a o tome njegovi nisu obavešteni, da zaista sprovede ono o čemu, ima tome skoro pa godinu dana, Dačić pripoveda – da napravi veliku tehničku i, pomalo, koncentracionu koaliciju, po ugledu na onu instant alijansu između nemačkih, večito suprostavljenih, demohrišćana i socijaldemokrata.
Dok Dačić viče „drž'te lopova“ – iliti, veliki hoće da podele vlast i počiste nas male – na drugoj strani, igra igru. U celoj iznudici, kao kec na deset, namestilo mu se da, pod svojim skutom, ima i v.d. predsednicu države koja će, što je u celoj priči i najvažnije, lično komandovati postizbornim pijačarenjem. A kod koga je kantar, njegova je i mera i cenovnik.
Nikoliću su ovo poslednji izbori na kojima će se o nečemu pitati. Inače, u slučaju nove Pirove pobede, može 'ladno u penziju. Elem, pošto-poto, mora u vlast. Vučić se kao nešto nećka – Dačić i Antić su ga slagali i preveslali na Đilasovu obalu nakon prošlih gradskih izbora u prestonici – ali, ne brinem za Vučića.
Dačić je iskreno poverovao u svoju mesijansku misiju. Da je baš on danas ono što je Koštunica bio u prvoj petoletki 21. veka – najmiliji i najpoželjniji koalicioni partner svima.
I nije daleko od istine.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
