Uvek se nešto štrecnem, kad god – bilo one evrounijatske birokrate, bilo ovi naši vlastodršci – euforično uzviknu kako su (nam) evropski Milo i Crna Gora, pozitivan „primer za ceo region Zapadnog Balkana“.
Ode iz Brisela bile su naročito glasne kad je ono Podgorica, uvažavajući rezultate albanskog referenduma na Kosovu, priznala nezavisnost Kosova. Pa, kad je uvela sankcije Rusiji, zbog koje je, prethodni vek, bila u ratu s Japanom. Pa, kad je, za Dan pobede, u spektakularnoj raciji uhapsila desetak ruskih zastava po Budvi.
Ne sumnjam da će isto biti i sada kad je evropski s(a)vesni crnogorski žiri poništio volju crnogorskih glasača i, umesto maksimalnih 12, ruskoj pesmi dodelio 0 (nula) poena na „Evrosongu“. Baš o vikendu kada je Karl Bilt istvitovao da je u istočnoj Ukrajini reč o „lažnom referendumu“; tek što je EU ustvrdila da „ti koji su organizovali referendum nemaju demokratski referendum“; baš kad je Vašington ocenio da je referendum „ilegalan prema ukrajinskom zakonu“, a rušenje Janukoviča na ulici legalno. S tim da ovo poslednje ne tvrdi Stejt department, nego dodajem ja.
No, da vidimo kako to, po zapadnim i crnogorskim standardima, izgleda legalan i legitiman referendum. Jedan takav, na koji se, navodno, odazvalo čak 83,56 odsto birača, a „za“ glasalo 93,24 odsto izašlih, održan je 19. maja 1991. „Jeste li za to da Republika Hrvatska, kao suverena i samostalna država, koja jamči kulturnu autonomiju i sva građanska prava Srbima i pripadnicima drugih nacionalnosti u Hrvatskoj, može stupiti u savez suverenih država s drugim republikama (prema prijedlogu Republike Hrvatske i Republike Slovenije za rješenje državne krize SFRJ)?“ – glasilo je tada referendumsko pitanje, posle koga nezavisnu Hrvatsku više niko nikada nije pitao šta bi sa savezom jugoslovenskih država i autonomijom Srba.
Drugi takav organizovan je 8. septembra 1991. Izlaznost je bila 75,7 odsto, od čega se „za“ izjasnilo 96,4 odsto, što je, za 0,2 odsto više čak nego i prekjuče u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Referendumsko pitanje, ako ste zaboravili, glasilo je: „Jeste li za suverenu i nezavisnu Makedoniju, s pravom udruživanja s nezavisnim državama Jugoslavije?“ Šta je s ostvarenjem drugog dela pitanja – niko nikada nije upitao zvanično Skoplje.
„Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive?“ – pitani su građani BiH, 29. februara i 1. marta 1992. Referendum je, po direktnom nalogu Badinterove arbitražne komisije, raspisao parlament BiH protivno volji jednog od tri konstitutivna naroda. Iako je po tadašnjem zakonodavstvu bilo neophodno da na njega izađe (i potvrdno glasa!) više od dve trećine građana, što nije ispunjeno – Zapad je priznao BiH kao nezavisnu državu. I tome slično…
A otkud Crnogorci u priči a propo referenduma, odvajanja, aneksije i pripajanja, recimo Krima Ukrajini, 1954? Da li znate da su, sve do 1947, Sutorina, Sušćepan, Prijevor, Ratiševina, Njivice i Kruševice, sve do kamena međaša u Igalu, bile BH-izlaz na more? I da su, slično kao što je Hruščov odvojio Krim od Rusije i darovao Ukrajini, BH-političari Đuro Pucar Stari i Avdo Humo primorski pojas dug devet kilometara, bez ikakve zvanične odluke, poklonili Crnoj Gori. Kako ono bi – svako se češe tamo gde ga svrbi?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
