Pusto srpsko

Pa, evo, priznajem da nisam apsolutno nevin. Na javni poziv oficijelnog bloga SRS, odgovorio sam predlogom integralnog slogana: „Kosmet, Srbija, EAU i Rusija!“ (Ovo „EAU“ je skraćenica za „Evroazijsku uniju“). Povrh toga, u izjavi za jedan medij, bio sam spreman da ponudim i opkladu da bi ona politička grupacija koja bi celom svojom predizbornom logistikom stala iza celoga moga slogana, bez problema preskočila cenzus! Šešeljevi su me, kao što vidite, samo delimično razumeli, ali, ako vam je lakše, nisu mi se čak ni zahvalili. Zbog čega ni garancija više ne važi.

Blago Vučiću spram ovakvijeh političkih „protivnika“!

Koštunica se, iz nekog razloga o kojemu ne bih, skroz naskroz, pogubio između deklarativnog „trećeg puta“ i „političke neutralnosti“, na jednoj, i „Rusije u srcu“, na drugoj strani, pa mi liči na „ranjenog orla“, pardon, lošu kopiju nesvrstanog Tita, posle 1948. Nešto kao „pola baba – pola devojka“, zadovoljna što će, i u budućem parlamentu, da statira sa svojom poslaničkom ikebanom, a to što će barem polovinu građana Srbije evroskeptika, još jednom, ostaviti bez legitimiteta i legaliteta – briga ga baš.

Ako je sadašnja „jedina prava, jedina Demokratska“ ono kakvom je predstavlja redov Šutanovac, onda je, za nju i najbolje da, za duže vreme, ostane tamo gde je – da i dalje kleči na kukuruzu u opozicionom ćošetu. Možda ja nisam dovoljno pametan da razumem tu „državotvornu strategiju“, pa molim da mi neko, već objasni: Kako to da DS, što reče bivši ministar odbrane, nikada ne bi potpisala tolike ustupke u vezi s Kosovom koje su prihvatili Dačić i Vučić, a da ta partija, istovremeno, nedvosmisleno podržava Briselski sporazum?! Dragi bože, baš bih voleo da razaznam kojem li se biračkom telu ova partija obraća!

Od suvislih poruka, u dosadašnjoj predizbornoj ponudi, kakofoniju razbija jedino hrabar poziv išutiranog stečajnog upravnika Srbije Radulovića na rat sa birokratijom, državnim parazitima i ostalim pijavicama narodnog budžeta. Pod pretpostavkom da uopšte i dobaci do izbora.

I, nešto što je, još u prvom višestranačkom sazivu parlamenta, predlagao lucidni Milan Paroški – decentralizacija Srbije i deakumulacija Beograda, ali u praksi!

Ovaj put, „Treća Srbija“, umesto regionalističkog praznoslovlja, zahteva premeštanje dela ministarstava, nacionalnih institucija i javnih preduzeća iz Beograda. U Nišu bi bilo sedište vojske, „jer se na jugu očekuju najveći bezbednosni izazovi“, Kragujevac bi, kao istorijski i geografski centar Srbije, postao sedište policije i službi bezbednosti, a Novi Sad nova prestonica Srbije, čime bi se predupredile moguće separatističke tendencije.

Ja bih o ovom poslednjem dobro porazmislio. Jer, da, recimo, počivši Milošević, iz ideoloških razloga, nije odbio da potpiše Zakon o povraćaju imovine verskim zajednicama koji je bio usvojio prvi višestranački saziv (njegovog) parlamenta – drugačija bi se priča pričala danas o pravu države Srbije na Kosovo i kosovsko.