Kao što sam i prognozirao u predizbornim kolumnama – First Deputy je, pred Bekutom, Šabanom, Nešom Galijom, Hasanom Dudićem i Merimom kao opunomoćenim svedocima, i oficijelno zahtevao da postane Prime Minister. Hajde da vidimo ko sad neće da mu da, ako je Ivica Dačić stvarno nakanio da ostane pri svome?!
Tadić se, kao, nećka („nećemo prihvatiti uslove i ucene“), ali ako je poradi spasavanja političke glave, nudim opkladu da će da mora. Za Nikolića, ruku u vatru da stavim, pristaće – samo ako mu Dačić pruži priliku da prihvati.
Na izborima u Srbiji pravi pobednik okićen je tek bronzanom medaljom. Nije što mi je bio cimer u studentskim danima, ali, sasvim objektivno, čovek je odradio posao. Uz veoma jednostavnu izbornu poruku – Socijalističku partiju Srbije je vratio kući, tj. korenima. Na ishodište i u ono vreme kada je ta stranka, mnogo više nego kao pokret levice i socijalne pravde, u svesti ogromne mase birača, percipirana kao državno i nacionalno odgovorna partija.
Ono što mene, pak, zanima jeste odgovor na upit ko će, u danima odsudne, postizborne bitke, biti konačni pobednik u obaranju ruku – Brisel i Vašington, s jedne, ili Moskva, s druge strane? Nema tu nikakve filozofije. Ako bude poslušao Zapad, Ivica Dačić će biti najmoćniji koalicioni partner (a možda i šef!) Demokratskoj stranci, uz ikebanu u vidu Čedinih korpica sa cvećem. Ako bude slušao „Podmoskovske večeri“, Dačić bi mogao da postane predsednik Vlade naprednjacima i Vojislavu Koštunici.
Znam da Ivici Dačiću nije lako. Ruski govori s ljubavlju, engleskim se sporazumeva trendseterski ili iz nužde. „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se vrlo dobro zna ko će biti premijer“. Ja, inače, još odavna, tvrdim da je, iz ugla većine građana, u stvari, i najbolja opcija kohabitacije. Da predsednik bude iz jedne, a premijer iz druge stranke, kao, jednom periodu, idealni tandemi Koštunica – Đinđić ili Tadić – Koštunica.
Uostalom, velika je nepoznanica koliko će, za drugi krug predsedničkih izbora, pristalice poraženih iz prvog kruga biti motivisane da glasaju za ili protiv preostale dvojice. Recimo, Koštuničini glasači toliko ne vole Tadića da verujem da će, oni koji izađu, glasati za Tomu, jednako kao Čedini, ako baš moraju da biraju, biti za Borisa. Za Dačićeve simpatizere je jasno – bilo kako da ih ovaj pozove da glasaju, oni će, u većoj meri, dati podršku Nikoliću. I tome slično.
Ivica Dačić juče nije radio sa strankama, jer se, pade mi tek onako na pamet, bavio suštinskim značenjem institucije „slobodnog poslaničkog mandata“. Ili, jeste – čuo se, na primer, sa Borisom Tadićem. Kao što se 12. maja 2008. najpre video sa Koštuničinim emisarima…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
