Referendum – to sam ja!

U nedostatku nove vlade – nova nedelja tehničkog paradiranja suverenstva u izvedbi Kancelara srpskog i cele Srbije.Sve busanje u prsa junačka, a ovamo, ni običnu vladu, evo već dva i po meseca od trijumfa na izborima (no, šta je to naspram Ekselencijinih 420 i kusur dana bez Kancelarevog odgovora glede kroki krokija platforme o Kosovu?!) – ne sme sam da sastavi, sve u strahu kako će reagovati Nemci, Rusi i Ameri. Zbilja, nije lako izdumati hoće li doktor Stefanović i nadalje nositi pendrek ili, možda, komandovati vojskom, da li će se doktorka Mihajlovićka, posle energetike, saobraćaja, infrastrukture itd. okušati i u prosveti ili, što da ne, kulturi… I tome slično.
Veli On, po ko zna koji put tumačeći da su glasovi za njega i njegove 24. aprila bili i svojeručni potpis građana na blanko menicu: „Moj odgovor je jasan: Neće biti referenduma za ulazak u EU, bez obzira koliko postoji inicijativa za to!“ Ja to čitam kao: A tek referendum o NATO-u moći ćete, dragi građani, samo da sanjate!

Slede, doduše, i reči utehe: „Srbija ostaje posvećena EU, ali niko više neće moći da nam zavrće uši…“ Samo, naš Kancelar ne kapira da to jedno bez drugoga ne ide.
Zbilja, čudna su ta ljudska prava (ne žale se jednakim suzama žrtve u Bagdadu, Istanbulu, Bangladešu i Evropi) i demokratija u poimanju tzv. EU. Ako joj se ne sviđa glas većine (kao u Srbiji, većinski protiv NATO, ali i protiv EU pod ovakvim uslovima), onda „proevropska“ manjina (tzv. politička elita) ima pravo da prigrabi prerogative koji joj ne pripadaju… Eto, na primer, u Britaniji, gde Brisel „hrabri“ grad London, Škote i Severne Irce. Eto, recimo, u Crnoj Gori, kad Milova elita odluči da nema šta tu da se narod pita glede ulaska u NATO jer Milo najbolje zna šta je dobro za Crnogorce i ostale Brđane. Eto, i u Srbiji, kad naš Kancelar izjavi to što izjavi za „Bild am zontag“…
Samo u zemlji u kojoj predsednik Republike krši Ustav sprečavajući Ustavni sud da se pozabavi „Briselskim sporazumima“, može da bude normalno da se premijer, usput i pravnik, nalupa rečima tipa „kod nas nema referenduma, izbori su bili referendum, a o tome neka razmišljaju ako pobede za četiri godine“ – i politički preopstane… Na stranu to što su se Ekselencija i Kancelar i dohvatili vlasti preko drugog kruga predsedničkih izbora 2012, upravo vrbujući neopredeljene obećanjem o referendumu na kome će građani odlučiti o budućnosti Srbije – ali, u Ustavu ove zemlje lepo piše da „nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana“! Ma, pusti taj pusti Ustav, važno je da nam Brisel, što bi rekli Onaj Ko Čeka Taj i Dočeka i Palma, -„sačuva evropsku perspektivu“ koja se, jelte, jede, a i sipa u traktore…

– Skoro petsto godina borio se je narod srpski protiv Turske, a opet više mrzi civilizirane Nemce, no varvarske Turke. Srpski narod je najnesrećniji na svetu, jer ga je kralj, izdajnik gori od Vuka Brankovića, odvojio od Rusa da zemlju Švabama potčini – pisao je, 1884, radikal Nikola Pašić razočaran faktom da je s kraljem Milanom, proruska, sveslavenska vanjska politika – samo iluzija. U Austriji, vidim, poništeni izbori za predsednika. Mislim se nešto šta bi se desilo da neko malo začeprka po prošloaprilskom dopisnom glasanju i kovertama, recimo sa Kosova i Metohije… Ali, i još jedna istorijska pouka: 1901. godine, ondašnji naprednjaci i jedno krilo radikala („fuzionaši“), odobrili su državni udar kralja Aleksandra (Obrenovića), podržali njegovo oktroisanje ustava i formirali – zajedničku vladu.