Evo i ja, skoro da se složim sa jednim Kancelarevim stavom! Onom glede referenduma u Srpskoj.
Mislim, pod uslovom da i prvi i drugi pasus priopćenja za tisak, onaj o neslaganju s referendumom i slaganju s voljom građana RS, čitate kao jedno neraskidivo telo i jednu dušu. Što bi rekao LJajić, nemešanje plus nepodržavanje referenduma koji će, i ovako i onako, verovatno, biti održan, krajnje je korektna i stabilizirajuća pozicija.
Dakle, današnju kolumnu botovske hijene mogle bi promptno da preskoče, a drugovi naprednjaci red bi bio da me se sete i uvrste kao eksponat na neku novu izložbu koja bi se zvala „Necenzurisani aksiomi“, na primer. (Ovu ideju D. V. Stankoviću, Vladanki, Bebama i ostalom Kancelarevom agitluku ustupam besplatno, tek da se zna!)
No, dojmim da naš Kancelar, baš kao kolege mu po položaju iz PG i PŠ, i inače, baš i ne voli nešto referendume, plebiscite, narodna izjašnjavanja, neposredna učešća građana u vršenju državne vlasti, kojekakve forme direktne demokratije i ine demokratske tričarije. On se najkomfornije, kao riba u vodi, oseća na izborima, kada se, poput 2012, 2014, 2016, ni o čemu problematičnom konkretno nije izjašnjavao, već, pošto uzme vlast, preuzima na sebe dizgine jedinog, a preslobodnog tumača narodne volje. Ako me sećanje služi – a nakupilo se godina, Bogu hvala – naš Kancelar je jedino, u najvažnijoj sporednoj funkciji ministra propagande, uživao u onom Slobinom referendumu, 1998, na kome je narod plebiscitarno odlučio da „nema ulaska NATO trupa u našu zemlju“.
Zato njemu nije do Dodikovog referenduma. Jer, realizacija referenduma ma i o najbenignijem pitanju otvara vrata kasnijoj institucionalizaciji prava – a slučaj Velike Britanije, Škotska, pa Bregzit, pokazuje – i modi svenarodnih izjašnjavanja. Zašto Kancelarev visoki prijatelj iz PG – ovaj što upravo sa Tačijem omeđuje istočnu granicu svoje države otimajući deo teritorije Srbije u Metohiji – recimo, beži od referenduma o ulasku u NATO kao đavo od krsta? Zato što je tamo, možda i bitnije od toga ko će pobediti na predstojećim izborima, hoće li 16. oktobra nadjačati pronatovske ili protivnatovske snage, važno da li će biti dovoljno glasova za referendum na kome bi se građani izjasnili žele li Crna Gora i Brda, u nekom budućem, daleko mu lepa kuća, ratu s Rusima ili protiv njih, kontra Japana ili s Japancima da udari na Vladivostok… Pa, onda, u poštenoj kampanji, kom obojci kom opanci.
Referendum, elem, ne porađa rat. Jer, ratovi ne počinju zbog neznanja o njihovoj prirodi, već uprkos znanju da donose nesreću i da predstavljaju zlo, ali ih ljudi – veli Niče – započinju s uverenjem da im oni mogu doneti dobro. Mnogi bi da zaborave da su referendumi o nezavisnosti u dve članice bivše SFRJ, posle kojih je počeo rat, održani kontra Ustavu SFRJ, ali i ustavima te dve tadašnje socijalističke republike i protivno volji jednog konstitutivnog naroda. Mnogi bi da pohrane u kolektivnu amneziju da su oni koji su, početkom devedesetih, tolmali rezultate referenduma u tim republikama prenebregnuli da su građani tada izglasali ne samo suverenost tih novostvorenih država već i pravo i mogućnost njihovog ulaska u savez jugoslovenskih država!
Dakle, nije Kancelar rekao to što je rekao o referendumu samo zbog ljubavi ili brige za Srpsku i BiH, već, pre svega, poradi sebe i straha od odgovora građana na puzajuće, a sve na mala vrata, približavanje Srbije NATO paktu. Podsećam da sam ovde, pre dve nedelje, citirao saopštenje „Bele kuće“ posle Bajdenove posete Beogradu: „SAD snažno i dosledno podržavaju nastojanja Srbije da ojača odnose sa NATO!“ O kome svi ćute…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
