Respekt bez poštovanja

Jer, Bože moj, da nije bilo vizionarskog Briselskog sporazuma koji su naš sadašnji Mesija, tada samo u funkciji PPV, i njegov ondašnji – ha, ha, ha – šef, a danas Potkancelar velikodušno podarili narodu srpskom, a naročito albanskom, u zamenu za otvaranje „Svetih poglavlja“ čijim nam otvaranjem i dan-danas, prete li prete… Dakle, da onaj što je, još 2008. hteo i da „ratuje za Kosovo“ i ovaj što je, početkom devedesetih, smatrao da je prava mera odmazde „sto onih drugih za jednoga Srbina“, dakle, da oni nisu u svoje ruke uzeli korbač i dizgine, a od Vašingtona i Berlina dobili mandat za preumljavanje građanstva Srbije bez Kosova sa fusnotom i sveg Srblja – ne bi „Olimpijski stadion Adem Jašari“ u južnoj Kosovskoj Mitrovici tako lako bio ucrtan u sportsku mapu Evrope.

Da li se još neko seća da je Republika Kosovo (bez navodnika!), 2014, primljena u Međunarodni olimpijski komitet uz obrazloženje da za prijem nije neophodno članstvo u UN, već je dovoljno i „priznanje međunarodne zajednice“, ma šta se i koliko, po dubini i širini, pod tim „MZ“ podrazumevalo? I da li se neko još seća onog nesrećnog, kao prepariranog, bivšeg nacionalnog sportskog heroja, čelnika našeg olimpijskog pokreta Divca kome je neko, specijalno za tu priliku, bio zašio usta? Da pogađamo ko je…?

Nakon što je Kosovo, na velika vrata, ušlo u internacionalne sportske familije, od stonoteniske i džudo, do rukometne i košarkaške, zar je nekoga zaista, osim valjda večnog Tola Karadžića i samog Kancelara mogla da iznenadi činjenica da u obrazloženju prijema Kosova u UEFA stoji da je to učinjeno jer „tu zemlju priznaje većina MZ u Evropi“?! Ma, ko šiša Statut ove organizacije, ako su za takvu odluku lobirala čak i „naša braća i prijatelji“ iz one zemlje koju mi od milja nazivamo Republikom Makedonijom, u inat celoj vaseljeni koja je krsti kao BJRM…

Toliko o tome koliko je Srbija „poštovana u svetu“, čime se ova vlast hvali skoro jednako kao porastom „bi-di-pija“ od nekih promil-dva, a što se, jelte, da se poslužim aksiomom gospodina Palme, „ne sipa u traktore“, a i ne jede, prema tome – ne škodi, ali i ne pomaže.

– Čudo jedno kako se sva ta naručena Evropa, po naredbi, lako odomaćivala kod nas… Amerikanac, na primer, u južnim državama, tekstovima Biblije štiti neophodnost trgovine crncima, a ta zaštita tekstovima snažno prodire iz američkih država i u Evropu…

Ovo, naravno, nisam napisao ja, sredinom druge decenije prvog veka trećeg milenijuma, već je to, u svojim „Zimskim beleškama o letnjim utiscima“, pribeležio Fjodor Mihajlovič Dostojevski, još početkom šezdesetih godina 19. veka!

Pre neki dan, Kancelarev kolega u tehničkom mandatu iz zemlje koja, takođe, „teži Evropskoj uniji“, zavetujući se na amanet rahmetli Izetbegovića pred živim Izetbegovićem i živim Dodikom, usred Banjaluke, sve postavljajući sebi retorsko pitanje, isto kao naš Kancelar, bogati – „ako nas neko pita; ako nas neko pita, zašto smo došli (na ovaj deo Balkana, prim. C.M)“ – kuražno poruči ono što od svoga državnika njegov narod i očekuje: „Bili smo, sada smo i bićemo ovde zauvek!“ E, sad sledi jeres koju ću izgovoriti: Srbija će biti respektabilna zemlja tek kad na svome čelu bude imala ovakve lidere! Jer, ko ne poštuje sebe, ne može da očekuje ni da će ga drugi poštovati.