Revidirci iz našeg sokaka

Njihovi elita, njihovi fanarioti koji, istovremeno, predano služe i „Novom svetskom poretku“ i našem kancelaru i njegovom potkancelaru, ovih dana im fanatično aplaudiraju. Dačić parafirao (a Vučić, kao i u slučaju „Briselskog sporazuma“, ni luk jeo ni luk mirisao) „IPAP“ kojim Srbija, ruku na srce, ne ulazi u NATO, ali NATO duuuboko prodire u nju. Kosovo – shodno „Briselskom sporazumu“ kojim se Dačić zavetovao da neće blokirati prijem Republike Kosovo u članstvo međunarodnih organizacija, a prvi „izvršilac“ bio nesrećni Vlade OK Divac – primljeno i u svetsku tenisku federaciju. Da nije uvek kredibilne Edite Tahiri, ne bismo saznali ni da su kancelar i potkancelar, u potaji, prihvatili i ukidanje (srpske) Civilne zaštite na severu Kosova.

I, kao šlag na tortu, na komemoraciju koju je, povodom 16-godišnjice početka NATO agresije, revidirac Vučić organizovao pod ruševinama Generalštaba, svoje diplomatske predstavnike poslale su (vredi pobrojati): Rusija, Kina, Indija, Izrael, Belorusija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Mjanmar, Irak, Alžir, Liban, Kuba, Indonezija, Tunis, Sirija, Kuvajt, Libija, Katar i Palestina. Izostali su, iako su bili uredno pozvani (to posebno vredi pobrojati) svi „naši evropski prijatelji“: dakle, svi oni „naši NATO partneri“ koji su nas ubijali, pa čak i oni, lakše je za nabrajanje, koji nas 1999 – poput Islanda i Luksemburga koji nemaju vazdušne snage, časne Grčke, te „guštera“, tj. tada, tek primljenih članica NATO, poput Mađarske, Češke i Poljske – nisu bombardovali!

„Ako je Proviđenje dopustilo da se ovo delo uspešno obavi, onda je naša stranka bila oruđe Proviđenja“, kazao je, ispraćajući 1938. godinu, onaj, otkako je sveta i veka, najpoznatiji, slikar, rođen u gradiću Braunau, na austrijsko-bavarskoj granici. O, priznaćete, dozlaboga, nekreativnim pokušajima preumljenja kolektivne svesti ovog naroda, o indoktrinaciji građana jednog kolonijalnog poseda, kao što je Srbija danas, o stvaranju „novog čoveka“ po Vučićevom kalupu, sve je rečeno u programskim načelima vlasti u Nedićevoj Srbiji pod Nemcima: „…Mi, u stvari, ulazimo tek sada u jedan pravi rat: u rat sa svojim poznatim zabludama i nedostacima. Ulazimo u rat za naše potpuno otrežnjavanje i nacionalno ozdravljenje…“ („Novo Vreme“, 24.5.1942)

Umesto da nam ga bezuspešno „prepevavaju“ (i, usput, dva veka od Drugog srpskog ustanka kandiduju za „kodžu Miloša“) razni Vulini, Gašići, Đurići, Pavićevići i ostale sitne ulizice iz njegovog špajza, umesto da za skupe, ne znamo čije, pare angažuje Entonija Blera koga je Okružni sud u Beogradu, osudio na 20 godina, za ratni zločin nad civilnim stanovništvom – Vučić je, ako se već pali na Engleze, mogao lepo da prelista neko štivo o istoriji kolonijalne propagande. A u svakom piše da je zadatak britanske propagande uvek bio da opravdava činjenicu da jedna četvrtina planete pripada samo jednoj naciji, da su engleski topovi ostale narode oterali sa sedam mora, da jedno malo ostrvo eksploatiše najvažnije prirodne resurse celog sveta… Umesto iskrenog odgovora, Englezi su uvek nudili laž, po idiotskoj formuli: „Dobro je imati mir, a ko narušava mir, taj nije pošten! Sve što mi radimo dobro je, a sve što neprijatelji Britanije žele i rade, rđavo je!“