Rubikon na Jarinju

Predlažem da izaberemo vođu koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem…

Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna najpreči i najbolji put da nas povede… izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli… pravi mudrac!… retka pamet!… More, srećni smo te naiđosmo na ovakva čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo!…

Vođa, svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta, mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krete za njim i viknu nekoliko puta: „Živeo!“ Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa… Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! – viknuše oni što su uz vođu…

Da se probija trnjak! – viknuše opet oni uz vođu. Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! – viču deca… Eto puta, eto puta! – rugaju se gnevno oni uz vođu. A ko li zna kuda li vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati. On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak…

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (Manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli.)… Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga, pravi ambis… Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče: na njegovom licu nikakve promene, ni traga ni straha. Sve bliže ambisu… a on u tom koraknu jedanput, drugi put i strmeknu u jarugu… Kako ko, tek niko čitav sem vođe…

Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti… Pa, zar niste svi na broju? – procedi vođa ne dižući glave… Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu!… Ne mogu da pogledam!… Zašto?! Slep sam! Ja sam se i rodio slep…

Baš ovde, pored Riminija, gde upravo prepisujem Domanovićevog „Vođu“, Julije Cezar je, 49. godine pre Hrista, izabrao put bez povratka („Kocka je bačena!“) i, sa svojim legionarima, „prešao Rubikon“, rečnu granicu između rimskih provincija i Cisalpske Galije koja je, do tada, od moći gladnih vojskovođa, štitila Rim od pokore i pohare. Cezaru se posrećilo – pobedio je u građanskom ratu, pa je izbegao i najtežu kaznu koja mu je, po rimskim zakonima, sledovala.