Svega ovoga ne bi bilo da su Moldavac, Nemac i Makedonka (ono troje stranaca iz Ustavnog suda BiH), umesto da celu BiH zakopavaju u živo blato, presuđujući po želji lidera jedne političke partije i urgencijama Brisela, Berlina i Vašingtona, izmenili svoju prvotnu odluku o nepodobnosti Svetog Stefana.
Svakome – osim lažnim dušebrižnicima koji rade o glavi miru i stabilnosti u ovom regionu – jasno je da je izvorni „Dejton“ prava mera kompromisa tri konstitutivna naroda i jedina šansa za opstanak BiH.
Onima koji i dalje ne razumeju šta hoću da kažem, preporučujem da čitaju Imanuela Kanta i Aliju Izetbetovića.
Veliki Kant je, u svoje vreme, rezonovao ovako: Predrasude su prethodni sudovi ukoliko se prihvataju kao osnovne postavke ili principi i zato svaku pojedinu predrasudu valja smatrati nekim principom pogrešnih sudova, jer iz predrasuda potiču, sada već više ne samo predrasude, već – pogrešne rasude, tj. sudovi!
A rahmetli Izetbegović, ovako je, sa istorijske distance, 2000. godine, obrazlagao razloge za održavanje oktroisanog referenduma o nezavisnosti BiH, 29. februara i 1. marta 1992. koji je organizovan uz protivljenje političkih predstavnika Srba i bojkot građana tog istog konsititutivnog naroda.
– Referendum nam je bio bitan s obzirom na karakter rata. Imamo situaciju: rat prije referenduma i rat nakon referenduma. Rat prije referenduma je građanski rat, a rat nakon referenduma je agresija. I zato je referendum bitan – govorio je Izetbegović senior.
Na pitanje zašto je odustao od lisabonskog dogovora koji je, i bez rata, nezavisnu BiH temeljio na principu unutrašnje podele na etničke kantone, Izetbegović je odgovorio: „Svugdje postoje strategija i taktika. Naša strategija je bila: cjelovita, demokratska BiH. Ovi lisabonski razgovori bili su jedno pet do šest dana prije referenduma. Ja sam vam maloprije rekao kakav je referendum imao značaj za BiH. To je značilo preći Rubikon, pa biti sa ove ili sa one strane Rubikona. S ove strane Rubikona je agresija, a s one strane je građanski rat. Tako da je nama bilo izuzetno važno da se taj referendum održi. Zato sam verbalno dao podršku tom dokumentu, ali sam odbio da ga potpišem i do potpisivanja nije došlo. Bilo je neophodno da ga ne odbijem tada, jer bi referendum došao u pitanje.“
Ispostavilo se, međutim, da je čak i uz neverovatnu, skoro maksimalnu izlaznost (što bi značilo da su glasali svi punoletni građani dva od tri konstitutivna naroda) nije obezbeđena dvotrećinska podrška što se smatra kredibilnim rezultatom kada neko traži nezavisnost. Na stranu to što je Ustav SR BiH, od 1974, nakon što su Muslimani zaokružili svoj nacionalni i konstitutivni identitet i postali ustavno ravnopravan (ni manje, ali ni više) narod sa srpskim i hrvatskim – o vitalnim državnim pitanjima kao što je otcepljenje od Jugoslavije, podrazumevao konsenzus ta tri naroda.
No, najbrojniji narod u BiH je, navodno bežeći od „srpske hegemonije“ u SFRJ, već pri porođaju nezavisne BiH, uzeo ulogu „hegemona“ u toj „maloj Jugoslaviji“. Po uputstvu arbitra za rasturanje SFRJ, onog Badintera, trebalo je samo da se sprovede, makar i nasilni, referendum i – međunarodno priznanje je promptno usledilo.
Juče, na moj rođendan i na dan referenduma o Danu RS, pronađoh požutelu mapu pokojne SFRJ, na kojoj mi je rahmetli Izetbegović, potkraj 1990, u svom stranačkom kabinetu u Sarajevu, svojeručno potpisao: „Za Jugoslaviju! Alija Izetbeović“. No, pusti to, nego – šta da činimo mi građani Srbije (sad kad je naš Kancelar, podržao predsedničku kandidatkinju Hilari Klinton) ako, kojim slučajem, pobedi slovenački zet Tramp?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
