Šangajska patka

Ko je lomio kolač s visokim gostom, dok se domaćin kuće alpinisao uz najviši TV toranj na svetu (468 m), u zemlji koja je posle Muje, Hase i Perice, do juče, bila najčešći objekat sprdnje u „proevropskim vicevima“ – čitaćete u današnjim novinama.

Nije da nisam sujetan, ali posle teksta „Riter okruglog stola“, objavljenog 23. lipnja, na ovoj strani, ispade da sam i vidovit: Samo što sam ga, u povodu „Novosadskog mira“, ishvalio kao protokol majstora Titovog kalibra, on se, u zemlji Nasera i Anvara el Sadata, i oficijelno kandidovao za novog lidera Nesvrstanih, a ovog vikenda, onako „iz ruke“, prekraćujući vreme do Medvedeva, naš predsednik je, ako je verovati Tijaniću, omađijao i najmnogoljudniju naciju sveta. ‘’Mnogo je država koje danas stoje u redu da bi potpisale sa Kinom takav sporazum“ – a mi smo to, po srpski, uspeli preko reda. Viknu tako nekako, zmajevski.

„… A prolećem svakog goda / popne s’ na breg Balakaha, / da poviče gromoglasno: / Dobićete juhahaha! /

… U kralja su jake prsi, / grlat li je Balakaha, / kad poviče, brda s’ ore – / Juhahaha, haha, haha! /

… Srećni su ti Jututunci, / Srećan li je Balakaha, / Kad ih tako razveseli, / Prazna rečca: Juhahaha!“

I, da nije nasrtljivih „eldepeovaca“, iz moje nekadašnje redakcije na Trgu Marksa i Engelsa, što upitaše predsednikovu press službu ko je to od srpskih privrednika odleteo s predsednikom (a to je, jelte, ko Miladin Kovačević, državna tajna), srpska spinovana stvarnost, uljuljuškana na pustim snovima i najlepšim (predizbornim) željama, čestitkama i pozdravima, ostala bi – letnja nirvana. Kojoj fale samo jedne kolektivne nargile.

„Srbija je, u proteklim godinama, imala tri stuba spoljne politike, Brisel, Vašington i Moskvu, a sada je dobila i svoj četvrti oslonac – Peking.“ Biće most Zemun – Borča (onaj s Đilasovog letka), od kineskih juana i kineskog znoja, a mi samo da nakrivimo šajkaču. Biće investicija u moderne tehnologije (ua, kineski tekstil). Biće i nova luka na Dunavu…

A, tu smo, brale?! „Čun se ljuljnu, on se trže, ode sanak pusti…“

Nije mi se, dakle, samo pričinilo da sam, u jednom kadru iz Drugog dnevnika, u onoj nadnaravnoj psihološkoj stotinki, spazio i lice „žene zmaja“ iz kompanije pod četvrtim slovom grčkog alfabeta. Zbog čega mu Kinezi nekako dođu kao mirovni posrednici između beogradskog gradonačelnika, s jedne, i trojne osovine Mišković – Veselinović – Beko, s druge strane. A sve zato da bi i DS bio sit, a i luke i placevi u sadašnjoj luci (nekome) ostali na broju.

I dok Kinezima mrsomudimo o evropskim agendama, podučavamo ih zapadnim vrednostima i, ko onomad „Fijatu“, preprodajemo neupotrebljiv papir o slobodnoj trgovini sa Rusima, u državi „Jutututu“ na delu je inaugurisanje jedine ideologije: „Da vidimo šta je čije. Da se prebrojimo. Da napravimo presek. Da se prebijemo. Da rekapituliramo…“

U državi „Jutututu“, eto, na primer – u tome se slažu i član i kandidat za člana Socijalističke internacionale – privatna svojina nije svetinja.

Onaj bivši je, tako, 1991, odbio da potpiše, u parlamentu izglasan, Zakon o povraćaju imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i ostalim verskim zajednicama u Srbiji. Da je zakon zaživeo, danas dobar deo Metohije i Kosova, zemljišno i katastarski, u vlasničkom smislu, ne bi bio sporan.

Ovaj sadašnji, tako, gleda i ne trepće, kako se hotel, u kome je osnovana njegova stranka; objekat koji je privatnim vlasnicima otet posle drugog svetskog rata, preprodaje, „privatizuje“, uprkos zakonitim naslednicima.

Stop – restituciji (otete privatne imovine), reviziji (svih privatizacija i rasprodaja društvenih preduzeća, stanova i ostalog bogatstva) i rehabilitaciji (svih politički diskvalifikovanih)! To su, na javi, ti naši „evropski poslovi“, to je taj minimalni zajednički sadržilac oko koga se formirala i još izdržava „proevropska“ većina koja, u raznim pakovanjima, već devet godina obećava „juhahaha“, a od toga jedino građanima revnosno naplaćuje „juhuhuhu“.