„SaraJovo“ iz Beograda

„Jovo, Srbine, čaršija je uz tebe“, „Jovane, Jovo, bosanski sine“, odjekivalo je proteklog vikenda ispred austrijske i srpske ambasade u Sarajevu. Jovan Divjak, Beograđanin i Srbin po rođenju, a Sarajlija i Bosanac po opredeljenju, nije ubio 42 vojnika bivše JNA, 1992. godine. Nije, jer nije ni pucao u njih, ali bi, ako sam dobro razumeo ovdašnju crvenu teralicu, mogao da bude kriv za nešto, što je Haški tribunal pravnički definisao kao „učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu”. Ma, šta to značilo.

– Hapšenje Jovana Divjaka je skandal svoje vrste, jer upravo on predstavlja simbol otpora srpskoj agresiji na Bosnu, zbog čega uživa nepodeljeno poštovanje u BiH – presudio je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

– Bosna je u svetu prikazana kao mučenik devedesetih, Srbija kao agresor. I to je politička slika – kaže tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. Pa, u prilog ovoj tezi ponavlja kalimerovsku ljutnju ministra unutrašnjih dela Dačića kako je „svaka osuda bilo kog Srbina normalna i očekivana, a svako hapšenje onih koji su osumnjičeni da su nad Srbima počinili zločine – politički proces”…

I, šta sad, osim kao vapaj u vetar, vredi računica Saveza logoraša Republike Srpske, prema kojoj su, zbog ratnih zločina, pred Sudom Bosne i Hercegovine, Bošnjaci, do sada, osuđeni na 47, Hrvati na 156, a Srbi na čak 1.447 godina robije?

„Slučaj Divjak” mi izgleda kao poslednji test ozbiljnosti srpskog Tužilaštva, kada je reč o neuspešnim pokušajima da se u Srbiji procesuiraju okrivljeni za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Do sada je ovdašnje pravosuđe jedino efikasno isporučivalo građane svoje zemlje, a skoro sve poternice Interpola inicirane odavde doživele su fijasko: Tači, 2003. u Mađarskoj; Ilija Jurišić, 2007. u Beogradu; Agim Čeku, 2009. u Bugarskoj; Ejup Ganić, 2010. u Velikoj Britaniji; Tihomir Purda, nedavno u BiH… Svi su oni zadržavani, pa puštani, zbog „tankih optužnica“.

To može da znači samo jednu od tri mogućnosti: ili naše pravosuđe ne radi dobro svoj posao ili zločina nad Srbima tokom rata nije ni bilo ili neko odavde namerno opstruira zadovoljenje pravde zbog zločina nad pripadnicima srpskog naroda? Zar nismo, ruku na srce, sami odustali od Ejupa Ganića, zbog „Dobrovoljačke“, i Jurišića, zbog „slučaja tuzlanska kolona JNA“?

Jovan Divjak je mnogo više od običnog generala Armije BiH osumnjičenog za ratni zločin. On je, za zvanično Sarajevo i bošnjački politički „mejnstrim”, ne samo zaslužni ratnik nego i zalog u dokazivanju multietničkih stremljenja, nakana i vizija političke elite Bošnjaka. Uz koji ide i stereotip: „… za razliku od namera Srba i Hrvata u BiH.” Jovan Divjak je za prosečnog Srbina – „Vuk Branković”.

To su dve politromantičarske krajnosti koje se nikada neće složiti. Niko nema pravo da dovodi u pitanje Divjakov ratni izbor i činjenicu da nije bio na istoj strani rova sa većinom svojih sunarodnika. Kao što niko ne sme da zabrani Sulejmanu Spahi da bude poslanik srpskih radikala? Ili, Komšiću da, već drugi mandat, bude predstavnik hrvatskog naroda u trojnom Predsedništvu BiH zahvaljujući glasovima Bošnjaka, a ne Hrvata?

Jedan moj profesor iz gimnazije, Musliman po nacionalnom opredeljenju, bio je, tokom rata u BiH, pripadnik Vojske Republike Srpske. Bio je to njegov lični izbor, jer je živeo u gradu u kome su Srbi bili većinsko stanovništvo. Za Bošnjake je postao „srpski kvisling”, a „veliki Srbi” nikada mu nisu potpuno verovali.

Pravosuđe bi, međutim, moralo da bude polje surovih činjenica. I tu emocijama nema mesta. U suprotnom, hajde više da se ne sramotimo. Posle javnog obećanja da će „proganjati zločince ma koju uniformu da su imali”, sve je u rukama Vladimira Vukčevića. Da i hoće, natrag više ne može.