Sarapini problemi

To tek onako, da, zbog toga, za koju godinu, ne ispadne neki problem. Kao što se ispostavilo da je, posle dvadesetčetvoročasovnog samostalnog dumanja, za koje vreme je svima, pa čak i Nebojši iz Beograda i Ledenom Đuriću, bio zabranio da bilo šta kažu, Kancelar priznao problem sa Šešeljem. Doduše, „ne s njim, već sa njegovom politikom“. S tim da bih ja dodao: Kancelar, očigledno, ima „Sarapin problem“ i sa trenutnim Kumovim rejtingom…

Govoreći za TV Vojvodinu o napadu na funkcionere „Žutog preduzeća“, na Đeram pijaci, samo dan uoči događaja u Zubinom Potoku, rekoh da je na delu preplitanje četiri oblika nasilja: političko, kome može da prethodi i pravno, a za kojim sledi fizičko i medijsko koji su obeležili srpsku političku kulturu još od prvih pluralističkih izbora 1990. Medijsko nasilje koje prethodi ogoljenoj fizičkoj sili, ali i ishodi iz nje, po pravilu, sprovode najjači i najuticajniji politički akteri protiv slabijih konkurenata. Linč ili „toplog zeca“ realizuju, „na obaraču laki“, a na sinekure pohotni masmediji, ređe po direktnom nalogu stranaka na vlasti, a češće iz puste želje da im se maksimalno dodvore.

Sa pretnjama i prejakim rečima, a kamoli nasiljem u najavi nije se igrati. Pokojni Đinđić olako je, dvadesetak dana pre svoje tragične smrti, shvatio jedan „saobraćajni incident“. Ovde su se, potom, obe strane – i „žrtve“ i „dželati“ i njihovi simpatizeri – sprdali sa (navodnom) Vojvodinom fatvom iz Haga dvojici kumova, današnjih neprikosnovenih vladara srpstva i Srbije. Da li je nešto „paljenje Rajstaga“ ili neko moderno spinovanje s krvlju u najavi nisu pitanja za samozvane političke sintetičare, partijske analitičare i istraživače javnog mnjenja iz priručnih stranačkih fioka. Pa, čak i ako se neki takav „inspektor Kluzo“ zove Kancelar lično!

Ako je već i Kancelar, još u nedelju ujutro, znao da su tri eksplodirane ručne bombe M-75 i 19 čaura kalibra 7,62 mm ostale iza trojice Srba – zašto nismo odmah čuli koji su to Srbi nesrbi? Nije dobro sumnjati na komšije Albance. Ako su to – kao što tvrde neki režimu podatni mediji – učinile „paralelne strukture sa severa Kosova u sprezi s Tačijem“ ili „srpski krimosi“, zar građani Srbije ne zaslužuju da im se kaže ko su oni? Nije se igrati. Daj da čujemo, umesto da zaključujemo na osnovu zdrave logike tipa „aha, a ko to podržava paralelne strukture na severu“. Da li ste i vi, poštovani čitaoci, Bože mi oprosti, pomislili, da je „Boško bombaš“, možda, Sanda Rašković Ivić ili neko od onih koji su pomagali postavljanje barikada: pa, da nije Borko, da nije Boris (a da nisu, možebiti Čeda i Čanak, jer su s njim na listi?), a šta ako je Mrka, Vulin i tome slično?

Alibi zasigurno ima mali, mislim srednji, Krkobabić. Je li ova samoproklamovana poštarska i umirovljenička pomajka lepo zapretila kolegama penzosima da „zaborave na penzije ako „Srbija pobeđuje“ ne pobedi, džaba će čekati poštara“? Drugi koji je nevin je sam Kancelar kome su ingeniozni savetnici za boljševičku kampanju „Sve za front – svi za front“ koju vodi pod geslom „Ujedinjeni možemo sve!“, smislili da ponavlja nešto što je (znam čoveka) smešno i njemu samom: „Političke snage prošlosti spremne su da se ujedine u borbi za fotelju!“