Kad su, krajem jula, prve kolone ratnih profitera iz Krajine pohrlile ka istoku, Radulović je (dobrovoljno!) iz Beograda hvatao poslednji autobus u suprotnom pravcu. Zatekao je Krajinu na samrtnoj postelji, ali još pri svesti. I vinograd u Polači rodio kao nikad…
Dok su u modi bili ratno huškanje i plaćeni patriotizam, Radulović je držao glavu na panju. Kao izdajnik i antisrbin, podrazumeva se. Kad su se TV-Srbi i medijski im sateliti presvukli u jastrebove mira i počeli da bljuju maslinove grančice, Radulović je primetio da „mir ima alternativu“ i da rešenje nije u zaboravu i pranju ruku i obraza…
Ostao je (samo) hroničar i životopisac žitija i smrti Krajine i njenih lidera i komandanata. Onih otuda i ovih odavde.
Najveća kletva jednom novinaru je – „dabogda ostao bez sektora“. Sektor Srđana Radulovića danas je rasejan kao narod Mojsijev.
A njemu je samo jedan vreli avgustovski dan nedostajao do ostvarenja dve male želje: da se samo još jednom okupa u Karinskom moru i da postavi, već pripremljena, mesingana slova na bakin spomenik u Kninu. Krajina je, nažalost, umrla dan ranije. Bez opela, a umesto krajputaša, ostala je hronika Srđana Radulovića.
U „Sudbini Krajine“, knjizi koju je nedavno napisao, nema patetike, žala za Kninom, pogotovo plača nad sudbinom… Savremeni apatrid je pobegao od plitkih reči, bliskih srcu. Oni koji ga znaju, sigurni su da, ipak, ne bi podržao ono slavno, već „… ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio“. Pošteno od Kiša, ali i časno od Radulovića.
Visove Dinare ugledao pre 38 godina u bivšem Kninu, pošto je prethodno rođen u šibenskoj bolnici. Po svršenom Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 1984. izbegao u „Slobodnu Dalmaciju“, a na početku rata emigrirao u „Borbu“ (onu pravu). Trenutno: povratnik u maticu, zamenik glavnog i odgovornog urednika „Blica“, oženjen, otac maloletnog deteta, bez državljanstva. Piće: vinjak s ledom.
Gorecitirani, mini-portret Srkija, kolege i druga iz časnih vremena „Borbe“, „Blica“ i „Demokratije“, zapisao sam, negde potkraj 1995, za knjigu „Ličnosti godine SRJ ‘95“ (izdavač BIS PRESS, 1996, urednik Slaviša Lekić). Tekst je, ne mojom zaslugom, izdržao probu vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
