I – ode Mladić… Pa je red da „podvučemo crtu“. Da vidimo, „šta smo sve imali i šta još nije plaćeno“, tj. od čega se živi.
Stišale se emocije u vezi s Generalom; krupni seljaci, pardon farmeri, izborili subvencije; URS samo što nije decentralizovao Srbiju, sve onako, na regione.
Vrag došao po svoje. Zapatilo nas kolektivno malodušje zbog Đokovića, jer izvesno „neće Srbija biti Ratka Mladića“, ali, na nesreću, puče i Novakov niz, pa nije Srbija još ni Novaka Đokovića, kako vizionarski em inventivno prognozira onaj što viri iz vaših frižidera, iz svake konzerve i mikrotalasne, a po zanimanju je da l' portparol da l' tužilac, ko bi ga znao.
No, se „Vlasi dosetili“ – Tadić, Dačić, Đilas i tome slično – da ostanu u formi, pa pozdravne brzojave, umesto put Pariza, koristeći usluge Javnog servisa namesto Pošte, odaslali u večni Rim. Neka se i njihovo ime spomene uz uspeh, neka se zarazi trijumfom, kad već nisu trknuli u Italiju, na slikanje sa Dinkićevom ministarkom sporta.
Naš „fizibiliti“ predsednik države, nesviknut na novonastalu javnu senku posle globalnog medijskog zemljotresa od 26. maja s epicentrom na Andrićevom vencu, sit se izjadao na ramenu „Frankfurter algemajne cajtungu“ zbog onih „nacionalističkih“ srpskih medija sa stranim vlasništvom koji, „za razliku od onih drugih“, jelte, ne razumeju predsednikovo vizionarstvo, demokratičnost, posvećenost evropskim vrednostima, standardima, parametrima, kriterijumima, etalonima, elementima i tako dalje i tome slično.
A za ovo što je, u žanru intervju profila „Grandovih“ pevačica, ispričao Lekićevom „Statusu“, Boris Tadić ima alibi – pretpostavljam da se Basari ispovedao pre nego što je 26. maja ukapirao da mu savršeno leži uloga konferansijea na sopstvenoj press konferenciji. U tom smislu, radujem se što je predsednik i sa celom Srbijom podelio to u šta su mnogi sumnjali – da su „očevi nacije“, zapravo, Boris, Krle, Šaper i Tucko, a da Dobrica Ćosić, iz te vizure novije srpske istoriografije, može, u najboljem slučaju, da prođe kao „deda“.
Hvala predsedniku, jer me posle ovoga naterao da ponovo prelistam „Kritiku čistog uma“. Tako mi došlo. A, makar samo i zbog onog Kantovog „misli bez sadržaja jesu prazne, opažaji bez pojmova jesu slepi“, vredelo ju je, ovaj put bez fakultetskog imperativa „obavezne literature“, još jednom iščitati.
Pisao je tako Kant, a ja citiram, da – premda celokupno naše saznanje počinje sa iskustvom – ipak, zbog toga ne proističe sve saznanje iz iskustva. Jer, moguće je da se, štaviše, naše iskustveno saznanje sastoji iz onoga što primamo preko utisaka i iz onoga što naša sopstvena moć saznanja (pobuđena samo čulnim utiscima) dodaje iz same sebe, a koji dodatak mi ne možemo razlikovati od one osnovne sadržine pre nego što smo dugim vežbanjem obratili na nju pažnju i osposobili se za njegovo izdvajanje.
Dobro, dobro – stajem ovde. Uzmimo da, na primer, naš predsednik ima problem pretreniranog „opinion mejkera“ ili, možda, fudbalera koji je prošao samo bazične kondicione pripreme, zbog čega još ima olovno teške noge, a tek će rad s loptom pokazati kakav je on, u stvari, igrač. Ali, Tadić, evo, već sedam godina, izgleda, radi samo u teretani, a i dalje se ponaša kao prve godine predsednikovanja, na Saboru u Guči, 2004, kad se sve moglo tumačiti i kao pozitivni „fajterizam“.
Pokazivanje bicepsa Pajtićevom delu Demokratske u paorskoj buni okončalo se otprilike kao izgovaranje neprisustva proglašenju vojvođanskog Statuta hitnom potrebom posete rimskim iskopinama u Sremskoj Mitrovici. U prevodu, kao neodložna poseta bratskoj Rumuniji baš na dan mitinga protiv nezavisnosti Kosova koji je (da podsetim zaboravne) naš predsednik i organizovao sa tadašnjim svojim političkim partnerima Koštunicom i Nikolićem…
Dakle, završilo se debaklom ili, gledano prizmom režimskih medija, pobedom Borisa Tadića. Dodajem: Pirovom.
Sad je Dačić, borac za cenzus, na Tadićevom grudobranu. Još jedna luda solo hrabrost ili Tadićevo ispipavanje pulsa javnog mnjenja? Razgraničenje na Kosovu između Srbije i Albanije i Republika Srpska kao melem na kosovsku ranu. Zbog čega je Dačić na političkom i medijskom nišanu u Sarajevu. Pa mu, njemu i „njegovima“, toplo preporučuju traktore s prikolicama, „prvo fruštuk, ondak na put“ iz Bosne. Nekad je Ćopićev Nikoletina Bursać, ubeđujući majku da proda ralo i volove, objašnjavao da je komunizam „ono“ vreme u kome će se orati „karakterom“.
No, šta ako nezadovoljnici svih vrsta – kako to nacrta Somborac – računajući i Tomu Nikolića, umesto u štrajk žeđu, ulože u kupovinu traktora? Dok Krle, Šaper i Tucko prepišu taktički recept na osnovu strateške dijagnoze, ode mast u propast. Preoraše ovi drumove…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
