Slon na Autokomandi

Prekjučerašnji spektakl, u „rupi“ na Autokomandi, sa propagandnom uvertirom „Svi na Marakanu“, sa siguricom tipa „posle meča sa OFK, medalje šampionu uručuje Zvezdan“, upravo onaj čiji je OFK, sa pet pobeda u šest poslednjih kola, na vreme izbegao ispadanje; sa promptnim Zvezdanovim odgovorom „Slobodi“ i „Partizanu“ kako „prvenstvo nikad nije bilo regularnije“ – sve to me asociralo na onu atrakciju s dolaskom prvog slona sa „mestom viđenija na Savi, u lađi sproću Đumruka“. Mlađarija prvi put sa „Zvezdom“ na jutrenje, stariji posle šest dugih i sušnih godina, tek – 40.000 duša videlo je pehar šampiona Srbije. Naprednjak Kokeza se „zahvalio svlačionici“, Tončev se slikao, Čovića ne bi da raubuju jer je, u najavi, drugi trijumf. „državnog zadatka Zvezda“ (sećate li se projekta „Evropska Zvezda“ koji su, navodno „u Đinđićevo ime“, gurali ovaj isti Goran Vesić i Žika Pauk?)… Većinski, crveno-beli, plebs u Srbiji konačno je podmiren, PV ispunio prvo izborno obećanje, pa još malčice podigao rejting. Ima igara, ko će sad da traži hleba preko poplava…

Sve se nekako poklopilo. „Šabac je odbranjen!“, raportirao je prvi đeneral srpske vojske i mornarice faktičkom glavnokomandujućem. Ne znam šta na ovo kaže formalnoprav(n)i vrhovni komandant, niti poplavljeni Slavonci s one strane morovićkih šuma, ali moji potopljeni Semberci se javno hvališu kako je, u odbranu Mačve i Srema, uzidan i deo njihove žrtve.

A sada: „Svako ko uzme dinar od pomoći biće kažnjen, nemojte me shvatiti bukvalno, kao da će mu ruka biti odsečena… Svaki dinar koji se uplati za pomoć i sanaciju od poplava mora da dođe i na moj sto… Kontrolišem svaki dinar… Pokušaćemo da energiju ljudi koja je neretko važnija od novca, iskoristimo i postignemo dobre rezultate…“ Sudeći po vokabularu kojim je PV komandovao ulazak u fazu B obnove razrušene zemlje, verujem da su njegovi američki PR savetnici ozbiljno iščitavali izveštaje CK KP Srbije, iz lista „Crvena zastava“ (april 1949), o „pitanjima partijskog rada u seljačkih radnim zadrugama“, kojih je, samo u Vojvodini, tada bilo 677, sve sa pitoresknim imenima poput: „Koča Popović“ iz Odžaka, „Novo doba“ u Irigu, „Sava Kovačević“ Vrbas, „Tito“ Stanišić, „Mičurin“ (onaj samouki sovjetski kalemar) iz Bečeja, „Crvena zvezda“ Jakovo, „Marko Orešković“ Kikinda, „Crveni proleter“ Kačarevo… Naročito onaj deo koji se odnosi na podbačaje u ostvarenju planiranih rezultata: u Vrbasu su, recimo, planirali prinos kukuruza od 1800 kg, a postigli samo 1150 kg po jutru, jer nije „vršeno drljanje kukuruza u nicanju, nije triput okopavano, već samo jedanput ili dvaput“; u Jakovu su preoptimistično projektovali 40 ždrebadi na 130 kobila; u drugim mestima pogrešno računali trudodan pojedinih zadrugara… Zajedničko za sve drugarske kritike pojava u kolhozima i sovhozima jeste sumnja da sve to može da bude „rezultat štetočinskog rada neprijateljskih elemenata koji na taj način hoće da nanesu štetu državi“, iz čega proizilazi potreba da se „što jasnije potcrta uloga partijske organizacije u izradi i izvođenju plana“.