Tri su pravca kojim će, već se dade naslutiti, „Nikson“ Dačić i „Đinđić“ Vučić zaorati predreferendumsku kampanju.



Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma…“

Državni Vrh će, paralelno sa indoktriniranjem građanstva za „veliki zaokret“ (Dačićevo „početak kraja i kraj početka“), ostrašćenije Srbe pokušati da „teši“ sejanjem iluzija o tome da gubitak Kosova, na jednoj, budi nade za osamostaljenje Republike Srpske, na drugoj strani.

Treća, i najvažnija, „duboka brazda“ koju je već počela da ore državna propaganda jesu mantra o „evropskoj budućnosti Srbije“ i, istovremeno, sejanje panike i raspirivanje straha da će, jedino ovaj i jedino ovakav, Briselski sporazum da „spasi Srbiju“. Bez njega: Srbija „ne može da opstane“, „ Srbija nema perspektive“, „narod će umreti“, „Srbija će biti ugušena u suzama“, „neće biti penzija“… A bez „Prvog sporazuma“, slede nam i: kosovska „Oluja“, „rat“ i „slanje dece u tenkovima“, „izolacija“, „gladna Srbija u narodnim kuhinjama“ i ponovni redovi za vize, pride.

Biće to referendumsko oranje o trošku poreskih obveznika, navodno u ime skoro pa unisone, tzv. parlamentarne Srbije. Što napisa „Nikson“ svojeručno u „Politici“ – „izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima“. Mada nije sasvim jasno, je li time mislio na to da je šansu da postane premijer dobio usklikom „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ Ili je, pak, aludirao na onoga što mu je poverio mandat koji se, prošloga maja, građanima preporučio rečenicom: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“

Ma, verujem ja ovom trojcu: „preglasaće“ oni i Ustav Srbije, ako je potrebno, kao što su i sopstvenu Platformu i vlastitu Rezoluciju, a nekmoli neće „namestiti“ dobitno pitanje za referendum. (Zbilja, je li neko čuo šta rade naše „sestre karmelićanke“ iz Ustavnog suda, jesu li još pod doživotnim „zavetom ćutanja“?)

Može im se. Noel-Nojmanova „spirala tišine“ – dakle, ono stanje u kome se pojedinci, svesno ili ne, priklanjaju stavu većine, čak i ako ne misle isto kao većina u datoj grupi – već plodotvorno deluje. U srpskom javnom mnenju sve je očitije odustajanje od želje za javnim izjašnjavanjem. Nešto zbog straha da se bude socijalno izolovan ili izopšten. Nešto zato što „moralni pobednici“ slavodobitno seire: radikali – „jesmo li govorili da će izdati“; eldepeovci, sadašnji i dojučerašnji – „došli su na naše“; krhotine Đilasove DS – „podržali smo ih jer su indirektno priznali da je Kosovo nezavisno“. A deesesovci nariču kao ostavljene mlade – verovali su u Nikolića i Vučića više nego li i oni sami u sebe.

Da, i dalje mislim – mora se, bez rezerve, pregovarati. Ali, ne i, po svaku cenu, prihvatati mrvice sa briselskog stola. Da sam u pravu, potvrđuje i plan „implementatora“ Đentilinija: hitno „rasformirati ilegalne strukture bezbednosti“, obustaviti rad „paralelnih tužilaštava i sudova“, „ukloniti barikade“, pristupiti odmah izborima po kosovskim zakonima i tome slično.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari