Srbija do Hrisopulija i Maldiva

Ali, pustimo moj slučaj – sami me zvali, pa sami otkazali – no da vidimo zašto ja, ipak, nisam ljut na negdašnjeg „otporaša“ Đinovića i saborca mu Srđu Popovića, višegodišnjeg studenta, pa „malog od Demokratske“, potom i biologa i ekološkog savetnika raznih ministara, a sada, ako kapiram stvari „po Bolonji“, i nekog predavača na Fakultetu političkih nauka, na predmetu, valjda, „revolucija, kontrarevolucija“ i tome slično. Štaviše!

Srbija će, zahvaljujući dvojcu ovih izvozno orijentisanih biznismena, najmanje tri i po decenije, ako ne do Tokija, izistinski biti – do Maldiva! Centar za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju (Kanvas), već (…u Gruziji, Ukrajini, Libanu, Egiptu) dokazani izvoznik „metoda za nenasilne smene vlasti“, u znak zahvalnosti za angažovanje na smeni režima Abdula Gujuma, dobio je, od sadašnjeg predsednika Maldiva Mohameda Našida, džunglovito ostrvce Tinadu, dužine 680 i širine 270 metara, sa 14 kuća, 37 stanovnika, dve uličice, kućicom za iznajmljivanje, kolektorom za kišnicu i agregatom, gde će nastati pomorska baza za srpske ideologe nenasilnog otpora.

Na nesreću, Maldivi su, ipak, iako je Popović lobirao protiv, priznali Kosovo, ali, ako je za utehu, maldivski, a sad pomalo i srpski, predsednik Našid obećao je istragu o tome.

„Mrtvu trku“ u teritorijalnoj ekspanziji Srbije koju vode Dragan Marković Palma i „Otpor“ presudiće tako „foto-finiš“, jer je gradonačelnik Jagodine, još pre 10 dana, saopštio da je od grčkog grada Hrisopulija dobio pet hektara zemlje uz samu obalu Egejskog mora, nedaleko od ostrva Tasos, na kome će izgraditi hotel od 120 soba, koji će služiti za letovanje mališana čiji su roditelji lošijeg imovinskog stanja.

Kako je krenulo, još malo pa nećemo ni osetiti amputaciju našeg državnog tkiva kojoj, već tri i po godine, prisustvujemo u direktnom prenosu. Mislim, na Kosovu. Jer, nisam od onih koji smatraju da unutarsrpske frustracije zbog Kosmeta treba da lečimo pokazujući mišiće na „našoj severnoj pokrajini“. Ali, nije mi jasno ni kako se to – bilo da je reč o srpskim unitaristima, bilo o samozvanim, a opunomoćenim zaštitnicima vojvođanske autonomije – valuta ljubavi prema Vojvodini ili svesrpstvu, svejedno, zaračunava poljoprivrednim zemljištem, na jednoj, odnosno Petrovaradinskom tvrđavom, Novosadskim sajmom ili kovinskim rudnikom, na drugoj strani. Zaselo to u petak, Mirko Bez Zemlje i Čanak Bez Arafatove Marame, pa se pogađa i deli, kao da je to, bože mi oprosti njihovo…

I dok je tragikomična Đukić-Dejanovićka juče navatavala podignute ruke za vraćanje Vojvodini te javne svojine, s istim onih žarom s kojim su njen pokojni Vožd i partijski joj drugovi, od te iste Vojvodine otimali istu tu imovinu pre dvadeset i neko leto, da ne pokvarim ceo dan, na radost me naterao sve duhovitiji Borko Stefanović. Koji, otprilike, veli da o prelazima nećemo pregovarati sa Tahirijevom, već su SAD i Evropska unija ti s kojima se nadamo da hoćemo…

No, ne izreče s kim to hoćemo iz EU – oli sa Španjolskom, Rumunjskom, Ciprom, Grčkom i Slovačkom, oli sa Nijemcima, Britancima, Francuzima i ostalom evropskom većinom s kojom smo se već, onoliko, ispregovarali u vezi s Kosmetom.

A ja samo naivno pitam: Zašto o prelazima ne pregovaramo i sa Rusima, Kinezima, Brazilcima, Indijcima i tome slično?

Neka misli ko šta hoće, ali u jednom je Aleksandar Vučić skroz u pravu: vlast koja je otkrila sve svoje karte, naređujući samoj sebi da „Evropa nema alternativu“, ne može da sačuva Kosovo, ako je Evropa već protiv toga.

Umesto ovog sadomazohističkog iscrpljivanja države i građana, izbori su zato, i to odmah, jedino rešenje.

Kad bi izbori bili već sutra, ja imam samo jednu, apsolutno patriotsku, dilemu: Kanvas ili Jedinstvena Srbija!? Ostali tek treba da se potrude da me ubede u sopstvene prednosti.