Srbija – to sam ja

Definišući Srblje kao „šampione u kukanju“, a pri tome, zaklinjući se, tamo nekome imaginarnome, da „Srbija ispunjava svoje obaveze“, da „Srbija drži reč“ i da „Srbija mora da nastavi da poštuje datu reč“, naš je kancelar, prošle hefte, pred francuskim premijerom, pripretio prstom, tamo nekome imaginarnome, da je, kao što pisah, „Srbija slobodna, jedna, jedina i nedeljiva i da niko neće srušiti stabilnost zemlje, ma koliko se trudio“. U međuvaktu, kancelar je istresao još jednu narodnu umotvorinu: „Učinićemo sve što traži Međunarodni monetarni fond, jer je to dobro za Srbiju!“ (MMF je, za nas, makroekonomske laike, ono deoničarsko društvo iz Vašingtona, osnovano još 1944. koje, uz slogan „Zategnite kaiš„, nadzire novčane tokove diljem sveta, a „pod relativno povoljnim uslovima“, odobrava i kredite zemljama nesrećnim poput naše.)

Juče, međutim, nisam čuo da je, takvo što slično, ultrapatriotsko, naš kancelar ponovio i pred nemačkim vicekancelarom. Rekao je nešto kao: „Srbija iste stvari govori u Berlinu, iste stvari u Beogradu, Srbija isto govori i…“ Iz čega zaključujem da kancelar, elem, o sebi ne zbori više čak ni u trećem licu jednine, već, sve češće, kaziva onu rečenicu, pripisanu, navodno pogrešno, Luju XIV („Kralj Sunce“) – „država – to sam ja“.

Sreća po ovu vlast da se vratio Šešelj, pa će on, do daljnjeg, biti krivac za sve: za pad kursa, za to što „Ikarbus“ nije proizveo niti jedan „mercedes“, za Ramu i dron, za Briselski sporazum i Miškovića… Vojvoda je, svojim povratkom, katapultirao radikale, trenutno samo nešto iznad cenzusa. Je li to i njegov maksimum, s obzirom da je politički vokabular nastavio upravo tamo gde ga je prekinuo u februaru 2003? Ili je taktičko postepeno otvaranje jednog po jednog fronta (prvo protiv utihovanog Nikolića, dok s Vučićem, funkcioniše džentlmenski prećutni dogovor o privremenom nenapadanju), da se ne bi „razvlačile“ desetkovane radikalske snage – taj pravi smer političkog „kambeka“ njegove partije? Možda i zato, naš Brut ima strah, ne od Cezara, već samo od reformi u javnim preduzećima, znači, od partijskih aparatčika, svojih, ali i onih iz prethodno vladajućih stranaka koji su se zapatili po državnoj birokratiji. Te, biće, i strah od Vulina koji je – razumem sa željom da se okrenemo Istoku – „udario“ po amerikanizovanom Vučiću koji se, od pre neku godinu, pravi Englez, a sve više izgleda kao Nemac. Ili se, može biti, kancelar uplašio Jorgobanke (ups, Jorgovanke) Tabaković koja, povodom pada dinara, tek kapitulantski konstatuje: „Ovih dana strane kompanije iznose profit iz Srbije, menjaju dinare u evre i slabe domaću valutu!“

Nedeljnik „Špigel“ sumnja da je na delu sukob Moskve i Berlina zbog međusobnog preplitanja interesa i širenja sfere uticaja u Srbiji i Srpskoj (BiH). Daj Bože da smo im toliko važni. Jer, umiljato jagnje dve majke sisa. Od nemačkih i ruskih investicija živeli bismo bolje, EU bi ubrzala naš ulazak u taj „sveti tabor“, makar i zato da nas, pre toga, Rusija ne ćapi pod svoju šapu, a mi bismo, svi zajedno – bilo rusofili, bilo germanofili – zadovoljno trljali ruke. Samo još i da ti veliki nauče da štuju našu suverenost, naša prava, da nas, novogovorom iskazano, „ispoštuju“ sve sa Kosmetom unutar Srbije…