Slažem se, delimično, sa tezom glavnog urednika magazina „Diwan“ da je, posle memorijala u Potočarima, celo težište stvari, sa boli majki Srebrenice (dodaću: čije je najmilije ubijao neko, udobno zaklonjem iza onog „u srpsko ime“, brukajući vavek time upravo to „srpsko ime“) prebačeno na bol Vučića prema naočarima (a ovde dodajem: koga su nameravali da linčuju neljudi koji su uzurpirali baš suze majki Srebrenice).
Naš Kancelar izvojevao je instant spin pobedu, za unutrašnjopolitičku upotrebu.
U meču između Bošnjaka i Srba, međutim, i dalje nema pobednika – sportskim rečnikom: „mrtva trka“. Usudiću se da kažem: u toj utakmici pobedila je treća strana, ona koja nije ni igrala, dakle, Hrvati koji su se svetu, 11. jula, po principu „ni luk jeli ni luk mirisali“, pred rođendan „Oluje“, predstavili kao civilizovaniji od bošnjačkih i srpskih komšija.
Šta je dobila Srbija posle Srebrenice? Jedno veliko ništa: niti se nametnula kao „lider u regionu“, niti je bliža otvaranju nekog od 35 Svetih Poglavlja, a na drugoj strani, niti je ubedila Bošnjake u iskrenost svog izvinjenja, niti je ispoštovala svoje srpske sunarodnike s one strane Drine i bol za njihovim žrtvama u istom tom Podrinju.
Uz nove opskurne ulizičke ode „velikoj majci“ Angeli („Ja zaista najviše poštujem Angelu Merkel i to uopšte ne krijem – mislim da, zahvaljujući njoj, danas postoji Evropa!“) – naš se Kancelar igra Slobe, umišljajući da je pozvan da postrojava troglavo Predsedništvo BiH i da (pazi sad), u ime imaginarne „međunarodne zajednice“, zvane američka i nemačka ambasada u Beogradu, naređuje predsedniku Republike Srpske da odustane od referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH… Tako, dok revnosna pravda Crne Gore i Brda (za zaboravne, to je ona država što je, početkom devedesetih, urnisala Cavtat, opelješila Kupare i Ćilipe, i uneređivala Dubrovnik), promptno hapsi srpskog generala Đukića, po poternici Republike Hrvatske, naš Kancelar, pomodarski, prati instrukcije američkog, paradržavnog a antisrpskog, lobiste Danijela Servera koji mu nalaže da naloži „bosanskim Srbima da gledaju u Sarajevo kao svoj glavni grad“. Što bi rekao Tolstoj, „kako da se ne ožalosti rusko srce kad među našim mladim ratnicima čuje bljutave francuske fraze kojima teže da podražavaju zastarelom francuskom viteštvu“…
Ej, ljudi moji, Serveru nije u opisu posla da to govori, ali bi predsedniku Vlade Srbije konačno moralo da bude jasno: Dejtonski (ali, neoktroisani!) sporazum je početak i kraj svakog kompromisa u BiH. U kome su svi pomalo nezadovoljni i svi pomalo podmireni. I Bošnjaci i Hrvati i Srbi. Bošnjaci i Hrvati zadovoljni što su „pobegli od hegemonističke srpske Jugoslavije“, Bošnjaci dodatno ponosni što imaju nezavisnu državu u kojoj bi oni trebalo da budu taj „hegemon“, kao Srbi u SFRJ, ali nezadovoljni jer im to ne dozvoljava Republika Srpska i hrvatski državotvorni element u kantonima sa hrvatskom većinom po BiH. Hrvati u BiH, pride, srećni što više nemaju nikakve državne veze sa Srbijom, ali kivni što nemaju sopstveni entitet kao Srbi, a nedostaju im i dublje državne kopče sa Hrvatskom. Srbi tužni što nisu u zajedničkoj državi sa Srbijom, ali zadovoljni što imaju svoj entitet sa srpskim atributima… I tome slično…
No, kad smo već kod toga: evo ga i Sveti Prokopije (danas izbegavajte kupanje; srećna slava, kamenoresci i bunardžije!), čekamo pola zime, celo proleće i još po leta da Kancelar konačno iščita Ekselencijin kroki krokija platforme za Kosova i prosledi je na lekturu, korekturu, redakturu i cenzuru… Da se kladimo, kad li će?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
