I kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, a zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života – pisao je, sredinom 19. veka, Sentandrejac, srpski nacionalista i mađarski patriota, Jakov Jaša Ignjatović.
Od onih, najmanje 200.000, Srba koji su, pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića, bežeći od Turaka, krenuli u veliku seobu na sever, od onih osam hiljada koliko ih je, 1690, stiglo do ondašnje Sentandreje, tamo danas ne živi više od dvadesetak duša koje vuku korene od starih Srbalja, a od sedam pravoslavnih hramova, u povremenoj funkciji ih je još četiri… Špartam, prekjuče, po divnom danu sentandrejskom, još su tamo trgovi i ulice Vujičića, Martinovića, kuća prvog gradonačelnika Evgenija Dumče, tu su i Požarevačka, Beogradska saborna, Blagoveštenska i Preobraženska crkva, tu je i Ćiprovačka, koja više nije pravoslavna, tu je i „Lazar car ter“ – trg, na samoj obali Dunava, gde su Srbi prognani sa Kosova i Metohije i Raške zemlje, u prvu drvenu crkvicu položili svoj „zavetni kovčeg“, kivot sa moštima kneza cara Lazara koji su, iz svoje dotadašnje domovine, u privremenu prestonicu doneli na leđima…
A onda, u povratku, na granici Evropske unije sa ostatkom sveta – otrežnjenje iz velikog sna o „srpskoj važnosti i ugledu“ u svetu. Sati čekanja, dok državljani EU prolaze za nekoliko minuta. No, zemlja Srbija, pod sadašnjim Vrhovnikom, ima danas neke druge prioritete. Eto, pre dva dana, naše umno rukovodstvo obradovalo je građane (ko je rekao odabrane starlete i brzismene?), već oduševljene saznanjem da smo tim istima dali vojne ustanove Morović i Karađorđevo takoreći badava na eksploataciju, pa, ako bude nekog profita, bude, a već nekoliko godina ga, naravno, nema, verujemo im na reč – potpisivanjem međudržavnog sporazuma sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima o međusobnom važenju vozačkih dozvola, tako da sada, kad zapucate svojim autom, za Dubai ili Abu Dabi, nema da brinete!
Šteta, nisam bio među pet hiljada odabranih patricija – a baš sam imao nameru da i lično upoznam Terzu, vladajuće „pinkmejkere“ i ostale pinkuše i „čirlidersice“ – zaturilo me među pleb(l)ejce. Doduše, nepozvan sam, tog maja 1980, kao mali maturant od 14 i po godina, iako četnički unuk, bio i u kilometarskoj zmiji koja se završavala mimohodom u holu Skupštine SFRJ, pored Titovog kovčega. I nije me stid…
A Vrhovnikovom agitpropu koji se upinje da dokaže kako je inauguralna „sreća, sreća, radost“ deblja od „knjiga žalosti“ za pokojnim Brozom, istine radi, samo jedan dodatak: osim, kineskog vođe, sovjetskog lidera, britanske premijerke, majke tadašnjeg američkog predsednika, generalnog sekretara UN, među 124 državne delegacije, Titovom ispraćaju na večni počinak, iz Vrhovniku najdraže Nemačke prisustvovali su – kancelar, predsednik države i ministar diplomatije!? Vrhovniku je u pohode došao bivši, baš bivši kancelar, ali onaj pravi – Gerhard Šreder, čovek koji je, prvi put posle Drugog svetskog rata, 1999. godine poslao nemačke bombardere na Srbiju!
Čemu sve ovo? Vidim, imaćemo i Ministarstvo za evropske integracije, ali za evroazijske – nema da bidne. Ne znam šta li na to kažu Ivica Dačić, Nenad Popović, Marjan Rističević, Drecun, Lazanski, Đuka i ostali Atlagići i tome slično, sve zakleti rusofil do rusofila, tj. svi ovi što zdušno podržavaju Vrhovnikov izbor nove vlade „jer on najbolje zna šta je najbolje na Srbiju“. Ministarstva za Kosovo i ostale srpske seobe, takođe, neće biti. Čeka se da Brajan Hojt Ji promeni da „zeleno svetlo“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
