Gledah juče ujutro Pantića. Pametan neki čovek, vešt lokalac, svoj na svome, ali nikako da mrdne sa mesta „mlađeg referenta“. Mislim, Krstimir. Po funkciji, šef mu, Vulin trebalo bi, valjda, da bude taj naš Šojić, jer jedino takav pavićevski tip prepredenjaka mogao bi, s nekom nadom u uspeh, „na crtu“ utreniranoj briselsko-prištinskoj ekipi. Ali, s obzirom na ishod dosadašnjih ćakulanja s Eštonovom, izgleda da se čak ni u liku samog Dačića ne možemo nadati našemu Srećku.
„Stari kineski mudrac je davno zapisao da sto puta pobediti u stotinu bitaka nije vrhunac znanja, nego je vrhunac znanja pobeda bez borbe…“ – izjavio je u jednom intervjuu listu „Slovenska vojska“ (1993) prvi vojni strateg slovenačke „pobede“ nad SFRJ Janez Janša.
Naši ovlašćeni dogovarači, sa rukom na Najnovijoj rezoluciji umesto na Bibliji, prema ustavnom i istorijskom delu sopstvene teritorije, prema Kosovu i Metohiji, ponašaju se kao prema – alajbegovini. Izvinjavajući se, i gde treba i gde ne treba, i kome treba i kome ne treba; zaklinjući se, uvek i svugda, svim i svačim, u Sveti Datum koji će možda doći, a možda i neće, tamo u lipnju, da Srbija više nikada i ni za šta neće ratovati – naši, elem, obezoružani pregovarači, kao civilna lica na odsluženju vojnog roka, biju bitku za „pobedu bez borbe“. Što bi kazao Janša. Koji je, međutim, naglasio (a naši junaci prečuli) da je, za Slovence, taj „pobedonosni“ rat iz leta 1991, zapravo, počeo mnogo ranije – „još u maju prethodne godine“.
Nemam adekvatno objašnjenje zašto me, poslednjih dana, predsednik Srbije neodoljivo podseća na predsednika FK „Crvena zvezda“, a predsednik Vlade na prvog (finansijskog) potpredsednika „crveno-bele“ alajbegovine. Ovaj par prvih, kao, „iznad situacije“, a ovaj par drugih se nešto, kao, koprcaju, u istom danu, busajući se u grudi i savijajući kičmu. A sve bez rezultata.
Pri čemu mu, „Zvezda“ i Kosovo dođu kao neka Alajbegova slama, ničija i svačija, imovina bez gospodara, imetak bez vlasnika, nešto o čemu niko ne vodi računa i što se, bez pitanja, uzima i prisvaja, daje i razdaje. Sintagma Alajbegova slama nastala je o Prvome srpskom ustanku kada je, kažu jedni, neki Alajbeg iz Beograda svojim četama naredio da raznose slamu. Dočim profesor Šaćir Sikirić smatra da je rečenome Alajbegu „raznošena slama“. Nekako mi je logičnije ovo obrazloženje: u toj anarhiji, biće, alajbegovinu su razvlačili i ustanici i Alajbegovi sunarodnici.
Dok naš časni em Ustavni em lukavi sud duma li duma je li Kosovo ili nije deo Srbije. U međuvremenu, kupujući vreme, i za svaki slučaj, podilazeći Koštunici, glede Statuta Vojvodine.
A mi, svi, kao omamljeni čekamo taj strašni sud. Koji, na kraju, ‘ladno može da zaključi: sad i da jeste bila naša, ta kosovska alajbegovina, više nije naša, jer tamo slame više nema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
