Srpska šutnja

Kao što je svojevremeno otćutao i na prijem države Kosovo u Međunarodni olimpijski komitet, u košarkaške, rukometne, fudbalske i druge internacionalne saveze, kao što nezavisno Kosovo, uzima kao svršenu stvar, uz obrazloženje da je za to kriv bivši (valjda, bivši bivši, jer je i bivša vlada bila Dačić – Vučićeva?!) režim – dobar deo naciona i ne primećuje da će, prijemom Prištine u UNESCO, Srbi izgubiti, ne samo svoju istoriju, crkve, kulturnu baštinu, već i rodno mesto, i krštenicu, i spomenike, i pravo na prah predaka. I, opet će Srbija da ćuti, jer Kancelar želi da Srbija ćuti zbog otvaranja, makar jednog od Svetih Poglavlja u pregovorima sa Briselom. Srbija će da ćuti jer su njen Kancelar i Potkancelar obećali Vašingtonu da će da ćute, a zauzvrat, kao moderni vazali, dobili skidanje sa američke crne liste i sad, radosti moja, mogu slobodno da putuju na Zapad. Srbija će da ćuti, jer Njegova ekselencija, čuvar trona na Andrićevom vencu, mora da ćuti o svemu i svačemu (pa, i o sudbini sopstvenog „kroki krokija platforme o Kosmetu“), plašeći se, kao Cezar sina Bruta, da ga njegova sopstvena stranka, ona koju je „voleo kao svoje dete“, bukvalno ne izede ili, daleko bilo, počisti kao pepeo.

Da ne beše dvadesete obletnice „Oluje“ koju će, vojnički ili u civilu, na adekvatan način, učiniti važnom „naši EU i NATO prijatelji“, zabavljeni velikim evropskim i globalnim poslovima, (ovi naši vladajući) Vlasi ne bi se dosetili ni „dana sećanja“, ni najavljenog obeliska, ni…

Topovske šupe na Autokomandi ionako su na putu da postanu tržni centar, u Jajincima se neka „deca zaigrala“ grafitima, Kapetan Dragan – u koga se, sticajem okolnosti, onomad, nisam zaklinjao ja već Kancelar i Njegova ekselencija – posle devet godina pritvora u Australiji, izručen Hrvatskoj, a ne, recimo, Srbiji, kao Naser Orić Sarajevu; Martić robija skoro pa doživotnu kaznu, Babić se ubio u haškom kazamatu; oficire „Srpske vojske Krajine“, po poternicama Hrvatske, i uz ćutanje ovdašnjeg režima, promptno hapse Crna Gora i Brda…

Kninske „Zora“ i „Prosvjeta“ štampale su, ovih dana, reprint knjige „Sudbina Krajine“ (prvo izdanje, pre 20 godina, objavio je „Dan-graf“) pokojnog Srđana Radulovića. Dok sam pisao pogovor, nisam imao ništa novo da dodam jednom tekstu na istu temu koji sam, zapisao pre dve decenije: Srbi Krajišnici i danas su ničiji, što reče Kočić, ni „carski ni spahijski ni Davidovi“, ni srpski ni hrvatski – ostali su samo „Srđanov narod Mojsijev“.

„Srpsku šutnju“ (stariji se sećaju one „hrvatske šutnje“ koja je opisivala simptomatičan hrvatski nacionalni odgovor na Miloševićev uspon u Srbiji, pre dolaska Tuđmana na vlast u Zagrebu) ovih dana razbilo je samo obelodanjivanje projekta memorijalnog i naučnoistraživačkog centra srpskih žrtava genocida u 20. veku iza koga stoje Fondacija „Aleksandar Nevski“ i stranka Nenada Popovića. Ako sam dobro razumeo inicijatore, cilj je da se, poimenično, sa adekvatnim brojkama i preciznim podacima, na jednom mestu, skupe svi relevantni podaci o nekoliko talasa genocida i etničkog čišćenja nad srpskim narodom u 20. veku, počev od masakra nad decom, ženama i starcima koje su, u Prvom svetskom ratu, sprovele austrougarske, burarske i nemačke snage, preko ustaškog genocida nad Srbima u NDH, zaključno sa žrtvama NATO agresije 1999. godine. Jer, narod koji je prihvatio da se srami onih koji su „u srpsko ime“ počinili zločine u Srebrenici, ne sme više da se stidi onoga što je sam preživeo u proteklih 100 godina.