Srpsko-hrvatski „dani ludaje“

Nemam, na primer, ništa protiv da se Tadić i Dačić svakodnevno, pred TV kamerama, i nadalje ljube kao da su na istoj strani fronta još od daleke 1990, jer, to mu nekako ostane za po „Srbiji – našoj kući“, skoro kao onaj francuski poljubac na „varšavski način“ pokojnog Leonida Brežnjeva i počivšeg Eriha Honekera.

Ne delim u potpunosti ni ZOO-opservaciju Čede Jovanovića o tome na šta ga podseća zagrljaj Vuka Jeremića i diplomatskih „baćuški“.

Ali, predosećao sam nekako da će da ispadne na zlo još onomad, kada je, mnogo pre „Smederevske berbe“, u vili Obrenovića, naš predsednik primio na grudi predsednicu hrvatske vlade. Ova spojka je, u međuvremenu, otišla, baš-baš, predaleko, toliko da je Jadranka Kosor, otvarajući 2. međunarodnu izložbu bundeva i tikvica i 6. sajam voćnih rakija, likera i pekmeza, a nekoliko sati pre otvaranja 44. iločke berbe grožđa, iskoristila prigodu da se, u rodnom mestu Antuna Gustava Matoša, Tovarniku, na pola puta između Šida i Vukovara, građanima Vukovarsko-srijemske županije posebno zahvali na „doprinosu u Domovinskom ratu“, ali i našeg vrhovnog komandanta optuži za „seksističke izjave“.

Priznajem da je, čak i mom uhu, prijala Kosorkina pouka našem predsedniku da ona kao premijerka „uvek radi samo svoj posao i brani hrvatske nacionalne interese“. Sve ostalo, naime, nije mi prijalo, osećao sam se postiđenim, baš u danima kada je trebalo svi da se ponosimo – posle toliko decenija Beograd su pohodile delegacije više od 100 država sveta.

Jer, ko o čemu – Cvijetin o državnom identitetu… Gledam kako Grci, zbog jednog običnog poraza od Mekelejba, Ilijevskog, Antića, Samardžijskog i ekipe, blokiraju granični prelaz Evzoni; grčka televizija tokom prenosa košarkaške utakmice briše natpis „BJRM“. I gledam kako naši državni zvaničnici i mediji, s puno topline, našeg južnog suseda od milošte zovu „Makedonija“, a ne njegovim imenom i prezimenom priznatim u Ujedinjenim nacijama; gledam kako se naš predsednik ljubi s predsednikom tog našeg komšije; i sećam se kako je taj naš sused, ne trepnuvši, priznao Kosovo kao nezavisnu državu, pa još s njim iscrtava i međudržavne granice.

Pre neki dan, a propo Viminacijuma, zaključih da je naš vođa, u velikoj ljubavi i sa rođenim Beograđaninom Filipom Vujanovićem koji je priznanje Kosova od strane Podgorice i diskvalifikaciju srpskog jezika iz crnogorskog školstva opisao kao nešto što je, u stvari, učinjeno „za dobro Srbije“, samo mi to, otprilike, još nismo ukapirali.

Međutim, da sve ne bude sumorno u ovim danima, za moje dobro raspoloženje pobrinula se Slavica Đukić – Dejanović provalom godine: „Moje je mišljenje da inicijativa za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću u Prokuplju u ovom trenutku nije uvremenjena.“ Ja gospođu Dejanović mogu još i da razumem, jer ju je upravo Milošević, u proleće 1997, smenio sa mesta potpredsednika SPS zbog izborne krađe u Kragujevcu (šetali smo tri meseca zbog toga, po ciči zimi, ako se toga još neko seća…), no molim, eto, nekog profesora Klajna, ne mogu da se setim drugog, da narodu pojasni šta znači pojam „uvremenjen“.

Vikend mi je ulepšao i neki Kostreš – valjda, onaj priznati igrač „banatskih šora“, drugog ne znam – koji mi je, braneći prekrađu kopije falsifikata jedne političke kampanje („Vojvodina – naša kuća“) o kojoj sam pisao u prošloj kolumni, uputio aplauz na otvorenoj sceni. Elem, reče, „sasvim je normalno da pojedine jake slogane koriste i u nekoliko različitih zemalja“.

Kostrešova izjava je, ipak, neki pomak u odnosu na ono što je, istim povodom (prekrađa kopije falsifikata) izrekao njegov kolega, generalni sekretar Dodikovog SNSD Rajko Vasić koji je, pre tri godine, za nešto što je kao okosnica kampanje viđeno još četiri godine pre toga, rekao da se on tog kreativnog koncepta dosetio „pre osam meseci (!?)“. Javilo se čoveku.

Ma, sve je u redu, gospodine Kostreš, ali – „gde su tu naši novci“?