Šta je danas opozicija?

Siguran sam da bi Toma, Velja i Popović izgubili vazduh i hitno tražili šećer i vodu, dok bi Cvetkovićevi, mislim Tadićevi, mogli da nakrive šešir, i o istom trošku, pošto kampanja „za sve pare“ u Aranđelovcu ionako teče – koncem svibnja razvale ovo što je preostalo od opozicije. Za neki termin posle leta – nisam toliko siguran.

Hajde, dakle, da vidimo šta je danas opozicija u Srbiji?

U smislu formalne zastupljenosti partija u parlamentu trebalo bi da su to Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, Liberalno-demokratska partija, koalicija Albanaca Preševske doline i – to je to. Činjenice kažu da je to i (da ne kažem, ponajpre) Srpska napredna stranka. Pa, iako izborna matematika veli da su, za rušenje Vlade, opoziciji potrebne samo dve ruke, u stvarnosti, od maja 2008, ne postoji nikakav opozicioni kolektivitet, čak ni u formi nekakvog deklarativnog pakta o nenapadanju, a i tajkuni i ostale adrese na koje se „ide po mišljenje“ su im različiti. Što će reći da je jednom ili drugom tasu opozicije, bilo da je na dnevnom redu usklađivanje srpskih buba gaćara sa evropskim standardima ili osuda genocida marsovaca nad venerijancima, uvek bliža vlast i sitni vlastiti nego li opozicioni interes.

Jedne muči kosovski zavet, druge srpske brige prekodrinske sve do Haga, treći bi za „ubrzavanje evropskih poslova i evroatlantskih integracija“ dali i Srbiju i sebe same. I tako dalje. Svi su pomalo konstruktivna i svi počesto radikalna (ne radikalska) opozicija, nekad režimu, ali češće jedni drugima. Vođa negdašnje LD-frakcije u DS-u otvoreno se nudi režimskom evro-frontu da „stvar popravlja iznutra“; radikali su, još na prvoj krivini, glasanjem za budžet, spasavali Cvetkovićevo „kolo, kolo, naokolo“; Tomi i Vučiću je milije da im Tadić prizna premoć nad Šešeljem nego ‘leba da jedu; DSS-ovci još sanjaju da će im se zabludela i odbegla plavo-žuta mlada vratiti s pokajanjem u duši i smernošću u očima. Jer, nada umire poslednja. I tome slično.

Za opoziciju je bolje da izbora ne bude, makar do sledećeg proleća. Da se, za to vreme, probude iz sopstvene bezvoljnosti i bezidejnosti. Da tihuju i mazohističku prizivaju da nam svima bude gore – a to s ovakvom Vladom nezasitih i nezajažljivih i može, ali, na nesreću, i hoće da bude: da se režim saplete sam od sebe, da se uruši po istom šablonu po kojem je i skrojen; da se udavi u sopstvenim neispunjenim i neispunjivim obećanjima… Da budu strpljivi, da ne požuruju izbore, već da čekaju da im se nameste, a namestiće im se. Pa, ne reče li lepo, što stariji, to mudriji Vuk: „Zbog ugroženosti evropske budućnosti Srbije, nikada nije bilo potrebnije talasanje u vladajućoj koaliciji“?

Razumljiva je želja LDP da, što pre, „presudno utiče na formiranje vlade“, jer je Jovanović apsolutno u pravu kada kaže da je LDP više pomogao Vladi u ostvarivanju „evropskih poslova“ nego delovi same vladajuće koalicije. Jer, ova stranka baš „puca“ na biračko telo koje je Tadić već preparirao, a, za razliku od DS, gađa otvorenom, preciznom, iskrenom porukom. Nema laži, nema prevare, pa kome se sviđa – sviđa.

Na drugoj strani, sve da naprednjaci (sa narodnjacima) nadskoče i Tadića i njegovu užu koaliciju, nema te ekvilibristike kojom bi oni, u ovom momentu, bez radikala i jednog pristojnog prebega iz Cvetkovićeve vlade, bili u poziciji da preuzmu vlast. Pošto radikali, čak i bez Šešelja, komotno preskaču cenzus, a njegovim eventualnim povratkom sa robije, mogu da osnaže svoju pregovaračku poziciju čak i prema Tadiću.

Birači su sluđeni. Još od prethodnih izbora i grubog manipulisanja njihovom izbornom voljom, građani, a pogotovo oni koji bi glasali za oporbu, nisu sigurni da li je njihov glas za neku opozicionu stranku glas za smenu režima ili novčić u neidentifikovani bunar želja. Ostavimo li po strani kao dan jasni LDP, tragikomična je pozicija tzv. nacionalne opozicije u kojoj je važnije pitanje zašto se Koštunica nije pojavio tu i tu s Tomom i Veljom, nego šta to ona nudi kao alternativu vlasti koju bi da obori. Dok god, unutar te opozicije ne bude postignut jasan i javan dogovor, na politički rejting stranaka, i dalje će više efekata proizvoditi dve-tri Mrkine presečene crvene vrpce i jedan brzopotezno ispaljeni, Dinkićev slatkorečivi rafal, nego li respektabilnih milion potpisa sa sve imenom i prezimenom potpisnika.