Šta je pisac hteo da kaže?

A, ipak je, ako razumem stvari, već 53 godine u „procesu pregovaranja“, što sa bivšom Evropskom zajednicom, što sa današnjom Evropskom unijom. I, permanentno, sve ovo vreme, toj moćnoj Turskoj, usput i punopravnoj članici Severnoatlantske alijanse, iz Brisela nalaze neki izgovor, obično pod plaštom „manjka demokratije“, samo da ne postane članica EU.

Susednoj nam Bugarskoj, poznatoj i po „originalnom“ rešenju tzv. turskog pitanja, krajem osamdesetih, pak, kad je ono trebalo da ekspresno, iz preventivnih razloga, postane punopravnom članicom EU, „komisija za širenje“ Evrope nije pronašla nikakve zamerke ni na planu tranzicije, ni planu privrednog razvoja, ni na planu eventualnog manjka demokratije. Jer se to tako, tamo negde gde se procenjivalo, procenilo.

Hvala bogu. Kada konkurišete za neko radno mesto, poslodavac je taj koji daje poslednju reč, on je taj koji presuđuje ko može, a ko ne može da uđe u njegovu kompaniju.

Zato tu suzama nije mesto. Ni Turcima koje briselska demokratija opominje na položaj, recimo, Kurda; ni Srbima kojima evropski komesar za proširenje, kao uslov za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora, ispostavlja poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova. Koje je, opet, arbitražom Badinterove komisije što je, 1991, propisala proceduru rastura SFRJ – deo neokrnjenog teritorijalnog integriteta / suvereniteta Srbije!

Tu smo, dakle, pribijeni, kao Feliks, uz (zvučni) zid.

Ne saopšti li hitno nova vlast građanima istinu o tome šta nam Brisel stvarno poručuje glede Kosova, Srbija će, brzinom Baumgartnera iz stratosfere, ali bez padobrana, nezaustavljivo propadati ka ishodu koji je tačno prorokovala Liberalno-demokratska partija: „Ni Evropa, ni Kosovo“.

Očekivao sam od većeg dela nove vlasti da stvari upravo prime takvima kakve jesu: da nas EU, ako nas uopšte želi, hoće jedino bez Kosova. Pa da se onda ravnamo prema tome. Jer, možda bi se na nekom referendumu većina građana Srbije zbilja izjasnila za ulazak u EU, po svaku cenu, pa i bez Kosova u sastavu Srbije.

Štefan File je iskreno i vrlo precizno objasnio da formulacija o „očuvanju teritorijalnog integriteta Kosova“ ne prejudicira status Kosova, već ukazuje da se Evropska komisija protivi podeli Kosova. Na prvu loptu, to je tako shvatio i premijer Dačić, uz opasku da još nije sreo „teritorijalni integritet bez suvereniteta, zbog čega je bilo poštenije tražiti od Srbije da prizna nezavisno Kosovo“.

Iz Dačića, na drugu loptu, i njegovih saradnika u Vladi, kao da, međutim, progovara politika Borisa Tadića – „nije šija, nego vrat“.

Biće da sam naivno poverovao da će ova vlada da se više ugleda na iskustvo pametnih Turaka, koji su više od pola veka „na evropskom putu“, sve praveći se da ne vide kako im je taj cilj nedostižan. Ali, to im ne smeta da koriste otvoreno tržište EU i pretpristupne fondove, a pošto nemaju restrikcije i lance oko vrata koje imaju zemlje članice, Turci, pre svega, rade na polzu sopstvenih građana i vlastite države.