Pobeđeni smo u ratu koji nam je nametnut. Istorija će mnoge mračne stranice naše brze propasti i neviđene kapitulacije brzo razjasniti. Ali, kad smo pobeđeni i kad pobednici od nas ništa više ne traže nego red, rad i mir, onda šta se mi kočoperimo; šta se mi naduvamo kao žabe danas, kad nismo to činili onda kad je trebalo?…
Prvi, glavni i jedini zadatak naš jeste RAD, RAD i RAD! Sad treba svako da prione na rad. I muško i žensko i staro i mlado! Sada ili nikada treba radom, a ne borbom, za koju smo i maleni i nenaoružani, da obezbedimo sebi i svojoj zemlji i narodu uopšte pravo na učešće u izgradnji nove Evrope. Sad da ne odocnimo!?
Rad nam je podloga za sticanje naše nezavisnosti! Rad nam je zaloga za održanje Srbije!… Rad je, dakle, veći danas za nas od svakog zlata, od najubojitijeg oružja. Ono što smo izgubili sa oružjem u ruci, možemo danas u mnogome povratiti sa alatom u ruci, sa plugom i motikom u prvom redu…
Rad i samo rad biće i ostaće prva, sveta i najneodoljivija potreba sveukupnog naroda, da bi se Srbija podigla, da bi se narod očuvao… Onda prigrlimo rad, jer ćemo radom stvoriti i održati red, a redom ćemo omogućiti Srbiji da zauzme svoje odgovarajuće mesto u izgradnji nove Evrope.
Kad je rad uspeo, onda je zajamčen red, a kad reda ima, onda je obezbeđen mir u našoj zemlji, mir za kojim vapije svaki Srbin, svaki nacionalista, svaki domaćin svestan toga da su mir, red i rad osnovi opstanka ne samo Srbije nego i sveukupnog naroda. Zato, napred u rad, za red i za mir, svi bez razlike i bez izuzetka, koji nam zajemčava vlada…
Sve gorezapisano, elem, mogli su, u kampanji, za kosmetske ili za voždovačke lokalne izbore, svejedno, da izreknu ili ‘ladno potpišu, bilo Prvi Potpredsednik bilo Drugi Predsednik naše vlade. No, nisu. Ali, sudeći po onome kako u političkoj praksi delaju, biće da, osim, nesporno, mene, PPV-a i DPV-a (koji je, koliko juče, izbacio bistu „srpske majke“ iz zdanja u Nemanjinoj), čak i inž. Đilas, sve pažljivije, čita novine iz doba Nedićeve Srbije. Zbog čega, na Vučićevo, nedićevski mobilizatorsko, „sada možemo mnogo više“, predsednik „ponovo stranke, ponovo demokratske“, u obraćanju plebsu od Belog Potoka do Autokomande, uzvraća parolom: „Neko mora i da radi!“
Što rekoše zoolozi, neke ptice su, tokom mitarenja, veoma razdražljive, ali se, u to vreme, rado kupaju i valjaju u pesku da bi im staro perje što pre otpalo. Čast i savest Milana Nedića, srpskog junaka iz Prvog i nemačkog nameštenika iz Drugog rata, njegovi mediji su „umivali“ tako što su, recimo, kao u „Narodnim novinama“, od 28.1.1942, iz kojih sam citirao i uvodnik, krivce za srpski usud pronalazili u drugima: „u celom srpstvu obrznuti Dušan Simović, general koji uteče glavom bezobzirce i stiže čak u Englesku, da joj produži najamničku službu, ali su ga i oni škartirali“; „izlapela i izanđala matora usedelica Slobodan Jovanović“; „ministar vojni bez naroda, bez vojske i teritorije, kukavica koja je pobegla iz borbe i skrivala se po šumama, pa ko da više, Draža Mihailović“ i tome slično.
A ja, kao da danas čujem eho „epiteta“ koje, svom severnokosmetskom bojkotaškom Srblju, lepi njegova Vlada i još konstruktivnija joj opozicija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
