Obama je zaradio „Nobela“ za samo pola godine predsednikovanja; i Tito je bio kandidat za istog, a ako se dobro sećam, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, neke prišipetlje su razmišljale i o kandidaturi Slobodana Miloševića za doprinos svetskog miru.
Kako je krenulo, nije nemoguće da, u bliskoj budućnosti, sadašnji stanovnik Andrićevog venca krene stopama svog slavnog komšije. Mislim, Ive Andrića.
No, da sebi unapred obezbedim alibi, evo podsećam:
Da je i Koštunica 2001. bio čak „Državnik godine“ u svetu (posle Ševarnadzea, Havela i Buša starijeg!), prema izboru američke nevladine organizacije Institut Istok – Zapad, a sedam godina docnije postao (samo) „pravni pisac i društveni radnik godine“, po žiriju ovdašnje zadužbine „Dr Živko i Milica Topalović“… Da se Vuk Drašković nagradama (doduše, književnim: „Zlatni krst kneza Lazara“ i „Gospođin vir“) kiti tek poslednjih godina, otkad je skoro volonterski u politici… Da je ruska priznanja za svoje pesništvo dobijao i Radovan Karadžić…
Boris Tadić je „probio led“ (i to moskovski!) početkom 2006, kada mu je ruski dobrotvorni fond „Mecene stoleća“ dodelio nagradu „Dobri anđeo sveta“ za doprinos produbljivanju veza i saradnje među državama i narodima.
Već sledeće godine, kao drugi dobitnik (posle premijera Luksemburga), Tadić postaje laureat „Evropske nagrade za političku kulturu“ koju dodeljuje švajcarska novinsko-izdavačka kuća „Ringier“, u Srbiji poznata kao izdavač tri dnevna i nekoliko revijalnih listova. Laudator će mu, prvi put, biti Frank-Valter Štajnmajer, tada još u funkciji šefa nemačke diplomatije.
Narednog leta, Boris Tadić je primio nagradu „Kvadriga“ koja se na Dan nemačkog jedinstva (ujedinjenja dve Nemačke) dodeljuje pojedincima „za vizionarstvo, hrabrost, odgovornost i angažman kojim svet postaje bolji“, uz ekspresno pojašnjenje predsednikove pres službe da „dodeljivanje nagrade nema nikakve veze sa hapšenjem Karadžića“. Pre njega, nagradu su dobili nemački kancelari Helmut Kol i Gerhard Šreder, premijeri Luksemburga i Turske, predsednici Izraela, Ukrajine i Avganistana Šimon Peres, Viktor Juščenko i Hamid Karzai, švedska kraljica Silvija.
I, napokon, u subotu, u Bohumu, centru rurske oblasti, nagradu ‘’Štajger’’ (do tada sam živeo u neznanju da je reč o odličnom crnom „Švarcen štajger“ pivu koje sam pio u jednoj drezdenskoj pivnici), u kategoriji „Evropa“, za unapređenje zajedništva, kojom se nagrađuju ličnosti koje „imaju vrline rudara – pouzdanost, toleranciju, zajedništvo, humanost“… A koju je našem predsedniku uručio opet, sada već bivši, šef nemačke diplomatije (u ovdašnjim režimskim medijima, naglašeno: socijaldemokrata!) Frank-Valter Štajnmajer. Ove godine dobitnici su i britanski glumac Kristofer Li, proizvođač zdrave hrane za bebe Klaus Hip, jordanska princeza Haja, a pre Tadića, i ovu nagradu su dobili izraelski predsednik Šimon Peres, avganistanski predsednik Hamid Karzai, bivši šef nemačke diplomatije Hans-Ditrih Genšer itd…
No, da dovršim ono o Koštunici. On je postao „Državnik godine“, po izboru Amerikanaca, zato što je (piše u obrazloženju) „smenio jednog od poslednjih evropskih diktatora“, ali je nagrađen i „za svoje napore u transformisanju ratom opustošene i ekonomski unazađene zemlje u mladu demokratiju, kao i za nastojanja da ona postane deo evropske zajednice.“
Devet godina kasnije, u ime Nemaca, Frank-Valter Štajnmajer reče da je Tadić zaslužio priznanje jer se „uvek nalazio nasuprot nazadnih sila u Srbiji, nije imao armadu na svojoj strani, a njegova sila je bila u njegovom uverenju i hrabrosti“.
Baš me briga šta na to imaju da kažu neki od Tadićevih koalicionih partnera, na koje se, pretpostavljam, ova opaska odnosila. Srpskim patriotskim ušima je bilo bogougodno što je, i ovaj put, nemačkim domaćinima naš predsednik, makar usput, poručio da „Srbija nikada neće priznati Kosovo“. Svojevremeno je, u toku ratnih devedesetih, dopisnik jednog zagrebačkog lista iz Bona, poznat po naslovu „Bolje nemački satelit nego srpska kolonija“, dobio poznatu nemačku nagradu za novinarstvo. Nadam se da ovo što dobija Boris Tadić nisu utešne nagrade. Hoću da verujem da je u pitanju „teorija zavere“, da priznanja iz najjače zemlje EU nisu plod slučajnosti ili minulog rada pokojnog Zorana Đinđića, već ozbiljne državničke strategije. Zamislite, gde bi nam bio kraj: „ruska gubernija“ i „nemački satelit“, istovremeno!? U suprotnom, redovne TV pretplatiše, imaju puno pravo da, zbog medijskog divljanja povodom dodele bohumskih „Oskara“ tokom proteklog vikenda, zbog pretrpljene duševne boli i povređenog građanskog mira, zatraže obeštećenje od svog Javnog servisa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
