Ako je tri dana izgubio kod Medvedeva i Putina samo da bi otuda poslao dve poruke za domaću javnost, mogao je i da ne ide tamo – malo li je devetoro ministara koje je, na ovu skupoću, letelo u Moskvu, o državnom trošku?
Mogao je, prosto, da i odavde plebsu pročita nešto iz repertoara svog – to je sada potpuno izvesno – političkog gurua Milana Nedića, sasvim precizno, nešto iz đeneralovog opusa kojim opravdava vlastitu savest glede sopstvene misije. Na primer, ovo: „… Pravi i dalekovidi srpski rodoljubi stoje danas duboko zabrinuti pred sutrašnjicom. Oni strepe da li će razum, smisao za stvarnost, osećanje odgovornosti preovladati ili će lakomislene parole, bajke za decu koje raspaljuju maštu, izazvati postupke čije posledice imaće krvavo da ispašta cela zajednica za ko zna koliko pokolenja… Danas hrabrost znači gledati stvarnost i činjenice, bez predubeđenja i sentimentalnosti, pobediti prošlost u sebi i u zajednici, prihvatiti nov red stvari i naći u njemu mesto, koje odgovara našim stvarnim snagama i sposobnostima. To je danas pravo srpsko rodoljublje, čuvanje snage naroda i obezbeđivanje njegove budućnosti, a ne preživelo, romantičarsko maštarenje o hajducima i četnicima, koji pripadaju prošlosti i carstvu poezije, ali u današnjoj stvarnosti liče na donkihotovske avanture, sa razlikom što mogu da nesreće ceo jedan narod…“ (Novo vreme, 16. jul 1941)
Jer, zamislite Kancelara Srbije koji, usred Moskve, ne trepnuvši, izjavi da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je EU potpisala sa Kosovom može biti dobar sa gledišta napretka srpske ekonomije i osvajanja novih tržišta, a uostalom – „to je politička odluka na koju Brisel ima pravo“!? Ko još u ovoj zemlji, osim naših nelojalnih državljana na Kosovu, može da nađe nešto dobro po interese Srbije u potpisivanju ovog SSP-a? Ili, zamislite ovo: „Srbija će nastaviti da bude prijatelj Rusiji, ali (Bože mi oprosti, dodajem ja…) na racionalnim osnovama“?! Bože mi oprosti…
O svemu ostalom, Kancelar i njegove javne ulizice imaju, valjda, stav, ali ga ljubomorno čuvaju samo za sebe. Dakle, nemaju komentar. Hajde, razumem Kancelara kad je o nasilničkoj akciji režima protiv demonstranata u Podgorici reč, jer da nije bilo Đukanovića i njegovih (spolja i iznutra), Kancelar i Njegova ekselencija, u leto 2012. ne bi ni preuzeli vlast u Srbiji. Ali, kopka me zašto Kancelar nema „mišljenje“ o tome da se Samodržac Crne Gore i Brda brutalno meša u unutrašnje stvari Srbije, glasajući za ulazak, od strane NATO, okupiranog Kosova u UNESCO!
I, dok se predsednica i premijer (privremeno okupiranog) Kosova zaklanjaju iza tamošnjeg Ustavnog suda, kupujući tako vreme da odgode osnivanje „Zajednice srpskih opština“, a (okupirano) Kosovo je – sve u skladu sa Dačić-Vučićevim parafom iz aprila 2013 – već na ulaznim stepenicama u UNESCO, kuca na (otvorena!) vrata Interpola, u dvorištu je Saveta Evrope… I dok naši Kancelar i Potkancelar i dalje slavodobitno verglaju kako „EU nema alternativu“, samo je srpski tzv. Ustavni sud i dalje pod zabranom rada koju su mu izrekli okađena Njegova ekselencija i onaj starmal od mlađahnog ministra pravde – niti ga ko uvažava niti sme da sudi bilo šta što se tiče „Svetih briselskih sporazuma“…
Uzdam se još. I ne šalim se. Ali, stvarno: da nešto, pak, smera Pak, u Ekselencijino ime…
Recimo, novi stiropor, no ovaj put ispred Kancelarevih pendžera: sve dok taj ne uzme u razmatranje krokija krokija platforme o Kosovu, jer se ovih dana navršava tačno pola godine otkako je Ekselencija zašiljio plajvaz i otpravio ćitab u Nemanjinu…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
