Ne volim da pametujem na slobodne teme, jer, kako me, pre neki dan, posavetova Aleksandar Vučić, „kad vi analitičari već sve znate, osnujte onda partiju i izađite na izbore“. Za početak, ne smatram se ni „političkim analitičarem“. Ali, pitala me juče jedna novinarka šta bi to naše stranke mogle da ponude kao predizborne adute na sledećim parlamentarnim izborima, pa sam napravio izuzetak. Besplatne ideje dajem samo ovim malim, što nemaju puno para.
Socijalisti će sigurno preći cenzus jedino ako iscepaju zagrljene Dačića i Tadića, a za potrebe kampanje, opet se kolektivno „slikaju sas Slobu“. Demokratska stranka Srbije bi mogla i do deset procenata samo kad bi, namesto komuniciranja putem peticija, Koštunica konačno izašao iz svog stranačkog skrovišta, računajući i odgovarajući odlazak radi svedočenja, i kad bi nas, kao 2000, opet „pogledao u oči“.
Čedi Jovanoviću je dovoljno da u predizbornom spotu pod radnim nazivom „bez komentara“, samo naređa ono što danas govore i rade njegovi naslednici po Demokratskoj stranci.
Za radikale je stvar više nego jasno: samo da Bog i Hag vrate Vojislava Šešelja…
Naprednjacima, pak, nema nazad. Ko ih je, uostalom, u februaru vukao za jezik? Jer, hoće li ova snaga u ekspanziji uspeti da iznudi održavanje vanrednih izbora do kraja godine – prvi je, ali i poslednji test ozbiljnosti trenutno najjače stranke u Srbiji. U suprotnom, Srpskoj naprednoj stranci ostaje težak posao da na, skoro pa redovnim izborima sledećeg proleća, pojašnjava nešto što liči na nezahvalne izgovore Srpske radikalne stranke iz jednog perioda vladavine Slobodana Miloševića. Samo što su radikali tada bili „konstruktivni“ zbog „nacionalnih i državnih interesa“, a naprednjaci, može biti, zbog istih tih „najviših interesa“, samo što se oni sada krste kao „sticanje kandidature“ za nešto.
A Demokratska stranka se, ovih dana, sve kao – primeti jedan čitalac „Danasa“ – „pravi kako drži stvar pod kontrolom“.
– Vanrednih izbora zapravo neće ni biti. Jer, izbori bi trebalo da sačekaju da Srbija dobije i datum za početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, a, u najboljem slučaju, to će se desiti u decembru, što znači da izbori ne bi mogli da se održe pre marta naredne godine. Održavanjem izbora pre toga, evrointegracije bi mogle da budu ugrožene – saopštio je, tako nekako, predsednik Republike Srbije svom Centralnom komitetu.
Ta partija je, u leto 2008, bila, ako ne izvršilac, onda, sasvim izvesno, inspirator „političke pozadine“ državnog udara na tada jedinstvene radikale. Ili, japijevski kazano, logistička podrška naduvavanju naprednjačkog balona. S tim što su se demokrate malo preračunale. Tj. malo više, pa su danas u poziciji da im naprednjaci beže „iha-ha“; neka istraživanja govore i o razlici od sedam-osam procenata…
I pokojni Milošević je svojevremeno imao suvisla obrazloženja: te, vanredni izbori ugrozili bi opstanak SFRJ, te opstanak Srba u Krajini, Srba u Bosni, Srba na Kosovu, pa opstanak Savezne Republike Jugoslavije. Ali, taj i takav Sloba, koga je ondašnja „demokratska opozicija“ zvala „poslednjim diktatorom u Evropi“, ipak je, na kraju, nekoliko puta pristajao na vanredne provere narodne volje, ne forsirajući stvar do kraja mandata njegovih vlada, iako mu se moglo.
Ispada tragikomično, ali najbolji socijalno-ekonomski potez sadašnje vlade, koji se, doduše, što bi rekao Palma, ne „sipa u traktore“, ali se, provereno, jede – jeste prošlonedeljna Petrovićeva obznana o preraspodeli „hleba našeg nasušnog“ za najsiromašnije slojeve građanstva.
U takvoj političkoj i ekonomskoj situaciji, kada mu „leva ruka“ (Dačić) javno poručuje da neće dozvoliti da formira vladu sa naprednjacima bez socijalista, a „desna ruka“ (Dinkić) se dohvatila, ali, stvarno, decentralizacije, regionalizacije, narodnih peticija i formiranja izbornih štabova, da čovek ne poveruje otkud tolika količina mazohizma kod Borisa Tadića da brani neodbranjivo, a po cenu daljeg krunjenja identiteta sopstvene stranke?! Zar se nije mogao ugledati na džentlmenski potez svog negdašnjeg kohabitanta Koštunice iz 2008, kada je, u neuporedivo boljoj poziciji, kada su mu se kao alternativa velikodušno nudili Nikolićevi radikali i Dačićevi socijalisti, izabrao vanredne izbore?
Doduše, ako je istorija, a naročito politička, „učiteljica života“, i Slobodan Milošević je, u poslednjoj fazi svoje vladavine, bežeći od sive stvarnosti, video sebe kao – tad se to tako zvalo – „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“, „svetskog igrača“, a u jednom trenutku je čak posegnuo i za stvaranjem konfederacije sa Rusima i Belorusima. Tadić se zadovoljava time što ga naši režimski mediji časte titulom „regionalnog lidera“, a od trojnog sastanka u „Zlatnom bregu“ priviđa im se nova S-H-S zajednica. Za sada…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
