Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi

Zbog čega se 25 ministara i četiri potpredsednika rastrčalo na relaciji „kuća – pos’o; pos’o – kuća“ i svi bi, osim mudrog Ljajića koji se ponudio da, sa sve resorom vrućih krompira (radom, socijalom i Hagom, pride) dobrovoljno legne na žrtvenik štednje – da ubede Andrićev venac kako se baš bez njih ne može.

Ko normalan skraćuje Vladu u drugoj polovini mandata, osim ako mu nije jedino stalo da se dohvati boce s kiseonikom?

Konačan dogovor pašće, kao i uvek u ove dve i po godine, na „kanalu“ D-T-D. Dačić, Tadić i Dinkić, tj. prvi i treći odlučiće ima li Cvetkovićevoj Vladi daljeg života ili su URS i SPS toliko konsolidovali snage da je samo pitanje brzine ko će prvi, u ovom kaubojskom dvoboju, „povući revolver“ u ovaj kabinet. Nakaradno sastavljana, Vlada se, po Marfijevom zakonu, i rastavlja.

Za zamajavanje javnosti, četiri principa na kojima je Vlada formirana zvanično su glasili: opredeljenje za evropsku budućnost Srbije, neprihvatanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, jačanje ekonomije i socijalne odgovornosti i pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije.

I vrapcima na grani, svima osim tzv. društveno angažovanim, nacionalno odgovornim i državno progresivnim medijima i opinion mejkerima, još je u proleće 2008. bilo jasno da su jedini kriterijumi na kojima se okupila i latentno okuplja (jer to je proces koji konstantno traje pod sloganom „poslanici su vlasnici svojih mandata“) vladajuća koalicija sadržani u imperativu: Ne, ne i ne sa dvojicom Vojislava i jednim Tomislavom!

Glavni „krivac“ za formiranje Vlade koju, na dan 22. 11. 2010, tvori ili brani 19 i po postojećih i nepostojećih stranaka, strančica, kružoka i parlamentarnih jedinki, bili su inat i sujeta predsednika Demokratske stranke – što će reći – i Republike Srbije.

Zaboravne ću podsetiti na neistinitu tezu koja je, u međuvremenu, izrasla u floskulu, da su, na izborima u maju 2008, samoproglašene „proevropske snage dobile mandat građana“. Na sajtu Republičke izborne komisije lepo piše da je „Lista za evropsku Srbiju – Boris Tadić“ (dakle, DS, G17 plus, SPO itd. itd. zajedno) osvojila ukupno 1.590.200 glasova, a „evroskeptici“ (Tomislav i Vojislavi), na drugoj strani, čak 1.700.423 glasa, ili, pojedinačno „Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj“ 1.219.436 i lista „Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija – Vojislav Koštunica“ 480.987 glasova. Tj. 110.000 glasova više.

Miraz od 313.896 glasova koji je u ovu Vladu unela lista „Socijalistička partija Srbije – Partija ujedinjenih penzionera Srbije – Jedinstvena Srbija“, đuvegija Dačić zaradio je, talambasajući, od januara do maja 2008, između javnog izliva ljubavi Koštunici, slikanja pod Miloševićevom slikom i pozivanja da se Kosovo brani, ako treba, i silom. Što se, valjda, iz ugla aktuelne državne propagande, danas tumači kao evrofilija i evrofanatizam.

Operacija ubijanja, do pre tri leta, najjače stranke u zemlji je skoro pa uspela, ali se, protivno zamisli inspiratora, stvar otrgnula kontroli: na razvalinama radikala nakalemilo se i razbujalo naprednjaštvo.

Zato je naš predsednik sada u poziciji onog čičice iz „Ko to tamo peva“: „Nemojte ljudi, ko boga vas molim. Zvaću decu… Deco, oooo… Buši gumu, ha, ha, ha…“ Tako ga je neko posavetovao da spinuje ne bi li odvukao pažnju javnosti sa suštine problema: da li građani žive bolje ili ne nego pre tri leta?

Sad ćemo se svi skupa zamajavati rekonstrukcijom sledeća tri meseca, Vlada će udahnuti još malo vazduha, a vanredni izbori kao jedino rešenje biće zabranjena tema, barem dok se ne dovrše unutarpartijska probiranja po strankama vladajuće koalicije.

A potrebno je samo malo hrabrosti. Ako je predsednik DS siguran u ispravnost sopstvene politike, ako veruje u vlastitu ideju, neka raspiše izbore i proveri gde je i šta je. Još je u njegovim je rukama sva logistika i infrastruktura koja obezbeđuje tu pobedu.

Bude li i dalje odugovlačio s tom odlukom i pripuštao da njegovu Vladu i politiku mu brane osobe poput spikerke parlamenta koja, ne trepnuvši, apeluje na poslanike da glasaju za rebalans budžeta, jer će samo tako moći da krenu ozbiljna sredstva ka razrušenom Kraljevu (!?) – predsednikova politička opcija izgubiće još ubedljivije nego što je poražena na prošlim parlamentarnim izborima.