Sveti Sava sandžačka slava

Ko je od muftije Islamske zajednice u Srbiji, preko noći, načinio nespornog bošnjačkog političkog lidera? Niko drugi do ovaj, nazovimo ga, demokratski režim. Pokušavajući da, na farsičan način, ospori njegov trijumf na izborima za savet bošnjačke nacionalne zajednice, usput providno protežirajući političke opcije ministara Ljajića i Ugljanina. A koliko je Zukorliću datum tih izbora, 6. jun, značajan, govori i podatak da ga je Bošnjačka kulturna zajednica koju predvodi ovaj sandžački Mao Ce Tung, u nacionalnom kalendaru Bošnjaka, označila kao „dan Bošnjačke kulturne revolucije“.

Prepotentno ubeđenje aktuelnog režima da mu je, pošto se već papagajski zaklinje u demokratiju, Evropu i njene standarde i vrednosti, dozvoljeno sve, pa i da menja i preprodaje izbornu volju građana, stvarno mu je dva puta i upalilo.

Prvi put, kada je, protivno rezultatima parlamentarnih izbora 2008, formirana ovakva vladajuća koalicija.

Drugi put kada je neki mozak iz vlasti, smislio da se, pod obrazloženjem, da demokratska Evropa ne poznaje institut blanko ostavke (iako je srpski Ustav dozvoljava), krenuo u dalje obesmišljavanje institucije demokratskih izbora: najpre tako što je, radikalima oteto više od 20 poslaničkih mesta, potom je presipanje mandata „iz šupljeg u prazno“ postalo opšte mesto s jedinim ciljem da se ovakvom „infuzijom“ produžava život koalicije 19 i po vladajućih stranaka.

Možda je kod većinskog, srpskog birača, takva unutarporodična kleptomanija, po principu „svoji smo“, mogla i da prođe, ali je pokušaj grubog prenebregavanja izborne volje jedne nacionalne manjine isuviše senzibilno pitanje da bi ministar Čiplić ili neko drugi mogao da, u ime Bošnjaka, odlučuje ko će da ih predstavlja, ko su „podobni“, a ko „nepodobni“ sandžački muslimani. Kao da se ova država, ne tako davno, igrajući se sličnom vatrom, nije opekla na Kosovu. Time je Zukorlić u ruke dobio argument o kome je mogao samo da sanja – da umesto, u borbu za versku i kulturnu emancipaciju svog naroda, krene u radikalnu bitku, sada već, za svoje političke ideje.

Javna Zukorlićeva obznana da „ova osoba (Rastko Nemanjić, prim. C.M.), njen lik i delo ne pripadaju nama, u našoj islamskoj veri nemaju vrednost niti mesto“, došla je kao bogomdani „kik-of“ događaj koji obezbeđuje fantastičan publicitet na samom početku izborne kampanje bojkota ponovljenih izbora za Nacionalni savet Bošnjaka. Jer, bože moj, država Srbija se deklariše kao sekularna, a muslimanska deca i njihovi nastavnici i profesori, zajedno sa svojim vršnjacima i nastavnicima pripadnicima hrišćanske vere, za školsku slavu, „pripremaće i recitovati pesme i himnu o Svetom Savi“.

Zukorlić u svojoj hudbi postavlja razumna pitanja: „Da li znamo ko je ta osoba, šta smo preduzeli da saznamo istinu, da li smo pokušali da našoj deci objasnimo šta on znači za nas muslimane…?“

Ali, kao da ga odgovor i ne interesuje i ne želi da ga čuje. Možda zato što mu istorijski fakti ne idu u prilog. Upoređujući tri nezavisna izvora (samo je jedan srpski – Miloš Crnjanski), došao sam do najmanjeg zajedničkog sadržioca: Rastko Nemanjić, sin Stefana Nemanje, princ, pa monah, umro je 1235. godine ili tačno 154 godine

pre Kosovske bitke, kada je došlo do prvog velikog srpsko-pravoslavnog

i tursko-muslimanskog istorijskog „nesporazuma“. Sveti Sava jeste bio prvi srpski arhiepiskop, ali je jednako ostavio traga i kao prosvetitelj, državnik, diplomata i pomiritelj svoje krvno zavađene braće Stefana i Vukana. Na koncu, za života Rastkovog, srpska država, sa prestonicom u Rasu kod današnjeg Pazara, nije išla severnije od planine Rudnik, niti istočnije od Niša, južna linija bila je između Lipljana i Skadra, tadašnjom Zetom do mora, i zapadno nešto preko Drine i Zahumljem preko Neretve, do Dubrovnika i Stona… I tome slično.

Zato mi stav da dan prosvetitelja Nemanjića ne može da bude i praznik đaka bošnjačke nacionalnosti i muslimanske veroispovesti, izgleda „ubedljivo“ kao kad bi neko u Sarajevu naknadno pokušao da tvrdi kako, recimo, Jovo Divjak, nije trebalo da bude general ratne (pretežno muslimanske) Armije BiH samo zato što je Srbin!?

Ili, kada Zukorlić, u ulozi verskog prvaka, naređuje bojkot školske slave Svetog Save s obrazloženjem da je Srbija sekularna država, logično je pitanje šta onda jedan religijski profesionalac traži u politici?!

Ne volim pomodarsku religioznost, ni „svojih“ ni drugih novokomponovanih vernika. Religiozan sam taman u meri koliko sam tradicionalista, ali to što se krstim ili slavim Božić, ne smeta mi da „sevdalinka“ bude moja omiljena pesma.