Svetovid o Vidovdanu

I da, u srpskoj diplomatiji, više ne stanuje sveslovenski Svetovid, bog rata i zaštitnik plodnih njiva, znate onaj što je, na zbručkom stubu, predstavljen sa četiri glave na četiri strane sveta, a posebno slavljen u slovenskoj kneževini na baltičkom ostrvu Rujan (danas nemački Rigen). Kod nas je, Bože mi oprosti, Svetovida zamenio Sveti Vid, Vidovdan, o kome smo, još od 1389, po pravilu, slavili, sve same naše poraze i izginuća. Sve do juče i prekjuče, kada smo, i u ovoj oblasti, što bi rekao onaj Babić, „brzinom vazduplohova“, merenom „svemirskim godinama“ – zauzeli oštar reformski kurs.

Mogao je Kancelar zato, na primer, da slobodno klikne u Rumi, na otvaranju kinesko-danske fabrike za proizvodnju dušeka i „buji-paji“ jastuka od memorijske pene: „…Pojavljuje se sunce na horizontu, ako je još zubato, ipak je sunce. Lažu vas doušnici koji vam stalno šapuću kako su nam Nemci najveći neprijatelji i kako hoće da nas istrebe, rasele i upropaste. Vi ne znate istoriju, ali ja vam velim da je njihov osećaj pravičnosti vrlo blizak našem. Treba samo da pokažemo svoju dobru volju i gotovost u pogledu zavođenja reda i rada na našoj obnovi. Uveren sam da tada veliki nemački Rajh neće nam uskratiti mogućnost da i mi damo svoj prilog novom evropskom poretku. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas, i zavisi od nas da ne bude ni sutra. (kao onaj tužni naš đeneral, „Srpska majka“, 4.12.1941)

Mogao je Kancelar da, na primer, šiljeći plajvaz na brzojav zlatnim devojkama, ili sa otkrivanja spomenika Gavrilu Principu u Finansijskom parku ili Nikoli Tesli u Andrićgradu kojima je (ne)opravdano izostao, bez pardona, poruči i ovo:

„Deco moja, sinovi moji, ja dižem slavnu zastavu srpsku, zastavu za čije su časno i neuprljano lepršanje milioni dali dragovoljno živote svoje. Hajte pod tu zastavu vere i nade, časti i junaštva, koja će odagnati od nas sve patnje i poraze naše. Prihvatite je i nosite je, čuvajte je i branite je.“ (kao Nedić, 10.9.1941)

No se, nekako, ježim od „dobrih vesti“ iz Brisela, kompromisa u kome dajemo i energetiku i telekomunikacije, prihvatamo sve uslove kapitulacije kao nesrećna udovica kneza Lazara posle „Kosovskog boja“, dobijamo „dogovor o principima normalizacije odnosa s Kosovom“, a ZSO i dalje ZSO šarena laža. Ah, da, možda nas nagrade i obećanjem obećanja o otvaranju prvih poglavlja, ma šta to značilo bilo kome osim Kancelaru. A onda bi naš Kancelar, u odbranu svoje vlasti i „puta bez alternative“, sve plašeći nas „grčkim scenariom“ tada mogao da izrekne i sledeće: „Gde je bila Engleska u aprilu? Što ne dođe vama u pomoć? Nijedan Englez nije hteo da pogine za spasavanje Jugoslavije, isto onako kao što nije hteo da dođe ni 1915. u pomoć Srbiji…A gde je bila i ta silna Sovjetska Rusija? Što nas ona ne pomože u aprilu, no ostadosmo sami samciti pred najjačom vojskom sveta, koja nas pregazi kao oluja… Srpski narod ima rđavu osobinu: naivan je, lakoveran. Svakodnevno lažu: Te „spas će doći brže nego što mislite“, te Rusi kod Kladova, a Kozaci u dolini Timoka. Oni nama čitaju neku istoriju iz Karađorđevog ustanka, dok su u stvari Kozaci isterani čak i iz svoje postojbine, iz Zaporožja i Dona…“ Kao što je već izgovorio onaj naš predsednik njihove vlade u okupiranoj Srbiji, 12. oktobra 1941.