U njihovu imovinu nije smeo da takne niko, pa ni svetovni vladar, u njihovim parnicama automatski je presuđivano u njihovu korist, niko se nije usuđivao da im protivureči, njihovi životi smatrani su neprikosnovenim, svetim, a svoj položaj nasleđivali su samim rođenjem.
Verovali su u dugovečnost, u besmrtnost i drugo rađanje, sve dok jednog lepog junskog dana, dakle prekjuče (sećam se dobro, jer to saznadoh, posredstvom radija u kolima, baš u Bogatiću, usred plodne, a uparložene mačvanske oranice i podzemnog jezera geotermalnog, a neiskorišćenog vodenog bogatstva), našeg predsednika konačno nije „obavestilo“ kako u Srbiji „ima ljudi koji su nepristojno bogati, a ne zna se ni kako su to bogatstvo stekli“. Na šta je Koštunica mogao, mirne duše, da kaže: „Eto, vidite, a meni niste verovali kada sam govorio da nisam obavešten…“
Bilo je to tačno na datum kada je muftija Zukorlić razvalio Ugljanina i Ljajića u Sandžaku, a Ištvan Pastor predsednikovu stranku na severu Bačke.
Ili neki dan pošto je ministar odbrane em potpredsednik predsednikove stranke, skoro kao Batler, uveličao rođendansku žurku „srpskog Berluskonija“, levog funkcionera i oca kampanje „JUL je kul“.
Dakle, dan nakon „nepristojno bogatog“, celodnevnog SPS bdenija u „Sava centru“ koje je započelo Dačićevim kastrovskim pledoajeom, a eskaliralo, baš u prisustvu predsednika Srbije, pedeset petom sedamdesetsedmogodišnjicom Bate Živojinovića, Valtera, oca Makarija i tome slično, na kojoj je bio prisutan ceo Glavni odbor socijalista, ali i odsutan Glavni odbor demokrata koji je propirao uši da čuje ono što će predsednik reći juče. Znači, opravdano.
Nesuđeni predsednik Srbije slavio je „77 u 55“, a drugari sa basketa bili su u znaku broja „20“.
Ovaj mlađi obznanio je da je vreme da SPS dobije novi program, jer je i Srbija pretrpela ogromne promene u proteklih 20 godina. A to ono, kad dođe, zvaće se „demokratski socijalizam“, na koji, evo, čekamo od leta 1990, skoro onoliko koliko smo nekada iščekivali komunistički raj koji je trebalo da bane posle „prelaznog perioda na putu u komunizam“ koji se onomad zvao samoupravni socijalizam. E, sad, kazao je Dačić i da je vreme da socijalisti odluče da li će da „iskorače napred ili ostanu u prošlosti“, pa da „stara politika više ne može da daje rešenja i zato sve više ljudi i ne očekuje rešenje od te politike“…
Onaj stariji, ako razumem hijerarhiju, naložio je Malovićki, em Homenu tj. pravosuđu da ispitaju sva kršenja zakona u proteklih 20 godina, ali i uputio reči utehe nekima kako „to ne znači da su svi bogati ljudi stekli novac na nelegalan način“. A to ono njegovo, kad dođe, a samo što nije, zvaće se, valjda, da se ne uvredi Dačić, „socijalistička demokratija“.
Trbuhozborio je naš predsednik još svašta, ali naš dokon svet, naviknut na zagonetne dnevničke zabeleške još iz Mirinih dana, zanima samo ono – na koga je mislio? Kome je pripretio, a koga abolirao?
Posle poziva na „ekonomski patriotizam“, žutog kartona „ofšorovcim“ i operacije „Odbegla mlada“, najpre se posumnjalo da je ovaj mlađi sa basketa rešio da zarad obračuna sa „starom politikom“ – kao bramani s početka teksta – žrtvuje svog (do 5. oktobra) člana Izvršnog odbora Miroslava Miškovića. Bramani su, elem, verovali u postojanje direktne veze između dugovečnosti i besmrtnosti, s jedne, odnosno količine i kvaliteta žrtve, s druge strane, pa bi shodno tome, žrtvena hrana bila hrana besmrtnosti.
No, osim najpoznatijeg Varvarinca, posle Bakija Anđelkovića, kladioničari ništa manje ne tipuju ni na Đinđićevog kuma, Slobinog i Mirkovog ministra za privatizaciju, danas vodećeg preprodavca Srbije – Beka…
Narod kao narod – „Farma“ se privodi kraju, Mundijal još nije počeo – pa nema pametnijeg posla.
Ali, da privedem kraju ovo s bramanima. Oni su u drevnoj Indiji stalno smišljali načine kako da zacementiraju svoj položaj, pa su razrađivali bramanizam kao religijsko učenje po kome sve potiče od boga i sve se u njega vraća. Taj vrhovni bog je bio Brama koga su Indusi smatrali tvorcem sveta i svih živih bića. Predstavljen je (najčešće, kako jaše na labudu) sa četiri ruke i četiri lica, okrenuta na četiri strane sveta. Nešto kao „četiri stuba srpske spoljne politike“, u našeg Brame.
Sve sam ovo, zapravo, ispisao, samo da dokažem kako i Mišković i Beko imaju pravo da se nadaju u predsednikovo toplo ljudsko srce. Zadužili su nas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
