Tako jednom, pre četiri godine, otputujem ja na kratko, a kad se vratih – sačeka me nova politička snaga u Srbiji, opoziciona, a još od pre krštenja mezimica medija i tada vodeće vladajuće partije u Srbiji. Stvar je, doduše, potom evoluirala, pa je, danas „najjača konstruktivna opozicija“, u suton svog prethodnog života, svojom negdašnjom ljubimicom, kao babarogom, plašila sav normalan svet po Srbiji. A izbori pokazali da je bilo – plašenje mečke rešetom.
Sunčam se samo desetak dana, ovoga leta, po prijateljskom i nesvrstanom egipatskom pesku, a kad sleteh u naš Diznilend, imam šta da vidim: jedna nova politička snaga na pomolu, tek začeta, a već ljubimče srpskih medija i vodećih vladajućih stranaka u Srbiji. Stvar će, doduše, tek da eskalira: hoće li Radovanova Georgina trudovati do porođaja redovnih devet meseci ili, možda, pet godina, to ne zavisi samo od inženjera Đilasa već i od toga šta će, kao keca iz plavo-žutog rukava, osmoga devetoga, na „Svetskom saboru“, izvući Bivši.
Sad mi je malo jasnije zašto Vučić – uz Dačića, sigurno, najveštiji političar srednje generacije – iako mu se sve namestilo, neće (još) da ruši prvog beogradskog mostograditelja. Efikasnije je prvo srušiti Demokratsku stranku, a ne uprljati ruke. Mislim, urušavaće se ona sama od sebe, samo ako inženjer Đilas udari prvi kramp u njene krhke stubove. A onda je politička budućnost Đilasa isključivo u rukama Vučića.
Javlja mi se (lažem, ne javlja mi se, nego danima čitam između redova…) kako Tadićeve medijske skutonoše polako okreću ćurak naopako imenujući odjedanput Đilasa za jedinu budućnost „demokratske Srbije“, a dojučerašnjeg im idola kao snagu prošlosti i beznađa.
E, moj Tadiću, samo čekam da iz zemunskog Magistrata zapevaju: „Ko se mača laća, od mača i strada“.
Najmanje moralnog prava da Tadićevu glavu traže imaju Đilas i postđinđićevska ekipa, „spomeničari“ iz 1945, pardon, 2004, jer ih je baš Tadić, ubacio u DS kao strano telo, isforsirao ih, „ispoštovao“, jelte, do sopstvenog kraha. Tako mi srce kaže: iako „grobar“, iskreno žalim zbog odlaska Robija Prosinečkog; mada, ni danas ne mislim da je Žile bio kapacitet za premijera, način na koji je, kao Đinđićeva zaostavština, najuren iz DS-a, govori da se Tadiću samo vraća ono što je posejao…
Pišem sve to, iako, kad uključim racio, tvrdim da je fotorobot Đilasa gradonačelnika i dalje potreban Beogradu.
Zato mi se đilasizacija DS-a čini kao prva velika politička pobeda Aleksandra Vučića. No, dozvoliću sebi ogradu: … kao što mi se rasturanje jedinstvene Srpske radikalne stranke, u prvih mah, učinilo kao trijumf DS-a. A ispao je – bumerang.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
