Još jedna pobeda i – ja sam izgubio!
Ukoliko se takozvana nacionaldemokratska opozicija, u međuvremenu, ne prizove pameti, Tomislavu Nikoliću ostaće samo da uzvikne onu Pirovu rečenicu nakon „pobede“ nad Rimljanima.
Poslednji je trenutak da Nikolić, ako stvarno hoće da osvoji vlast – pozove Vojislava Šešelja u Sheveningen, izvini mu se za odbegnuće i zatraži pomoć. Naprednjaci plus Koštunica – a već je polovina januara – i dalje nije dovoljno. A neće biti čak ni ako Srpska napredna stranka i pre izbora obezbedi podršku PUPS-a i Saveza vojvođanskih Mađara.
Ne pominjem „Preokret“ kao mogući sabirak. Prosto zato što Liberalno-demokratska partija i Srpski pokret obnove nisu opozicija koja bi da menja vlast, već deo vlasti koji bi da se samo čvršće inkorporira u vlast pretežno plavo-žutih nijansi. Po, od Miloševićevih vremena, već viđenom scenariju raspirivanja straha među građanstvom od pobede „onih drugih“ – ovaj opozicioni blok se pozicionirao kao beskompromisni borac protiv odvođenja Srbije „na stranputicu“, ma šta to značilo. Zato „preokretaše“ i treba poštovati kao takve i pustiti ih da se, za prvo mesto u Tadićevom srcu, izbore sa njegovom aktuelnom zaručnicom, Socijalističkom partijom Srbije.
Dok ostatak nacionalne opozicija, mesecima unazad, pokazuje totalnu nemoć i manjak kreativne inicijative, izgleda da jedino Ilić mr Velimir, zapravo, gađa u metu najavom kampanje: „Glas za SPS i Palmu je glas za DS“.
Isterati, dakle, Dačića potpuno na čistac, pošto je, u proleće 2008, već preigrao svoje „prirodne saveznike“; prelomiti Dačićeve, pardon Miloševićeve, tradicionalne glasače – jedini je put da nacionalna opozicija zadrži kakve-takve šanse za formiranje buduće vlade.
Jasno je da će sledeći izbori biti referendumsko izjašnjavanje između podrške vlasti (čitaj: DS-u) i zaokruživanja najjače stranke opozicije, ma kako ona i dalje igrala rolu smerne neveste.
Nikad ne reci nikad, ali, ako sam dobro shvatio Jorgovanku Tabaković – naprednjaci izričito neće isključivo sa, od strane Tadića, napuštenim i zapuštenim Dinkićem, iako i meni, a verujem i većini birača, i dalje nije jasno – zašto.
Čedi Jovanoviću, a odnedavno i Draškovićevom „politbirou“, miliji je „evropski put“, bliži su im „evropski poslovi“ od ma kakve smene vlasti.
Idemo dalje. PUPS bi naprednjačkim ženicima mogao da da bude poželjna udavača, ali tek posle izbora. Ovako, pitanje je da li bi Krkobabićeva lista sama uopšte pregurala cenzus.
Uzmimo da je Koštunica voljan, ali ne i dovoljan Nikoliću. Mada se nešto ne bih zakleo da je, onako poslovično mrzovoljan, i suviše voljan.
Pitam se, pitam se, je li radikalima uistinu važnije vidanje ljute rane koju su im zadale „zmije u nedrima“ od, na primer, smene aktuelnog režima? Povremeno se čoveku učini da bi sadašnji menadžment SRS lakše progutao Tadića nego Nikolića kao partnera u slučaju eventualne postizborne klackalice.
Čeda ne bi s Koštunicom, a ni Koštunica s Čedom, sve kad bi to bilo i na polzu građana. Naprednjaci možda i bi s radikalima, ali ne smeju to javno da kažu.
Kampanja je uveliko u toku, hoću reći – Boris Tadić sam protiv svih, čak i bez podrške sopstvene koalicije, igra simultanku u kojoj, od 1. januara niže sve same pobede. Iako još nije počeo da koristi niti jedan od propagandnih instrumenata koji mu, kao apsolutnom vladaru Srbije, stoje na raspolaganju.
Krajnji je čas, a opozicija – niti da se presabere niti da obeća nešto drugo niti da ohrabri birače. Posledica ovakvog delovanja opozicije može da bude samo dalje cementiranje srpskog birača u poziciju koju je Bata Živojinović prisvojio kao sopstvenu životnu filozofiju: „Uvek sam bio uz vlast, nikada na vlasti. Bolje da budem uz vlast nego protiv vlasti.“
U manjku kreativnih ideja, početak izborne 2012. godine, nacionalna opozicija najavljuje kao novu sezonu Pirovih pobeda, ali i Sizifovog posla i Tantalovih muka.
Nikolić pokazuje nesigurnost najavljujući kandidaturu, čas za predsednika, čas za premijera.
Katkad, kao da aktuelizuje onu sliku o sebi kao političaru koji je, kao Zevsov sin, frustriran trostrukim mukama jer mu je cilj stalno tako blizu, a tako daleko, na dohvat ruke, a stalno mu izmiče, pa ostaje večno gladan, večno žedan i živi u večnom strahu.
A katkad mi se Nikolić učini kao čovek koji radi neki težak, uzaludan i besmislen, Sizifov posao – svaki put kada, kao u dva poslednja predsednička suočavanja s Tadićem, stenu dogura do vrha, ona se otkotrlja niz drugu stranu planine.
Ukoliko vođa naprednjaka što pre ne iskaže više samopouzdanja i ne „lupi šakom o sto“, čak i po cenu izvesne disharmonije sa „evropskim prijateljima“ – Tadić može da nakrivi šešir.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
