„Na poziv vlade Rajha posetila je, pre kratkog vremena, jedna delegacija srpskih novinara, prvi put posle rata, Nemačku. Svrha je bila da se predstavnici srpske javnosti na licu mesta uvere o prilikama u kojima žive srpski radnici u Nemačkoj. Tom prilikom, međutim, srpski novinari mogli su da vide još jednu stvar: da je nemački front nepokolebljivo čvrst ne samo spolja nego i iznutra, da je u Nemačkoj svako na svom mestu i na svojoj dužnosti. Da tamo udruženi nemački narod krajnjim zalaganjem sprovodi nove ideje koje treba da znače obezbeđenje i spas Nove Evrope i njenih naroda.
Utisak koji je ovaj put napravio na naše novinare ne može biti bolji… I još jedno obaveštenje doneli su srpski novinari iz Nemačke: da srpski narod u Nemačkoj važi kao odličan radnik, jedan od najboljih među mnogobrojnim stranim radnicima koji tamo rade. On je marljiv, vredan i solidan. Direktori fabrika, nadzornici logora i drugi koji sa njima dolaze u dodir puni su hvale o osobinama srpskog radnika, koji se ubraja među najbolje…“. Ovako je, u opširnoj foto-reportaži s lica mesta, za Uskrs 1943, izveštavao beogradski udvorički list „Kolo“. A ako niste razumeli, ti „srpski radnici“ nisu bili „gastarbajteri“, u današnjem smislu reči, već ratni zarobljenici i drugi logoraši…
Šta pokušavam da rečem? Nije prvi put da jedan režim u Srbiji i pripadajući mu agitprop (koristeći, izgleda, i sveža iskustva predsednika Hondurasa koji je, pre šest godina naredio svim elektronskim medijima da dva sata dnevno vrše propagandu vlade) – izvršava sve što mu zadaje i nalaže „Nova Evropa“.
Elem, uhvatilo se ovo današnje naše, izazovu doba nedoraslo, vladajuće srpstvo u vrzino kolo, u živi pesak „pregovora“, na „nonpejpr platformi“, kao som na bućku, pa bezglavo pristaje na svaki diktat, sve zarad što ekspresnijeg ufura u najnoviju „Novu Evropu“. Stvar je, uoči nadirućeg 3. novembra, jasna da jasnija ne može da bude.
Da naš vladajući trijumvirat uistinu želi celo Kosovo i Metohiju u Srbiji, na šta ga Ustav obavezuje, on bi, od ovakvih izbora bežao kao đavo od krsta, jer baš oni konačno cementiraju kosovsku nezavisnost.
Ako beogradska vlast namerava da, navodno uz mig Berlina i Vašingtona, od zajednice (srpskih) opština na grani, stvori zametak budućeg srpskog entiteta, budimo surovo iskreni prema sebi: projekat je unapred osuđen na propast.
Ako su, pak, ovi iz oficijelnog Beograda što prekrajaju izbornu volju građana sa izbora u maju prošle godine, želeli da okrenu (srpski) sever protiv juga i jug protiv severa, jedino su u tome i uspeli!. Severnim Kosmećanima – ne Tači, već matična država Srbija – ovim činom otima njihovu samobitnost, sve u ime lažne solidarnosti sa južnim enklavama koje, zauzvrat, ne dobijaju ništa više od onoga što sada imaju, jer je iz tih krajeva Srbija, čak i u simboličkom smislu, bezglavo pobegla još posle kumanovske kapitulacije, juna 1999.
Onomad, tokom Drugog svetskog rata, obraz Srbije od krvavih nedela „Nove Evrope“ po Firerovoj viziji, spasavali su, nešto Ravnogorski, a mnogo više partizanski pokret. Danas sličnih mesija ni na vidiku. Osim, osim – iskreno Vam hvala, gospodine Erdogan, što ste nam Vašom porukom iz carskog Prizrena („Turska je Kosovo i Kosovo je Turska“), otvorili oči u pogledu puta kojim nas vodi „Prvi briselski sporazum“!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
