Trojedna Bosna

Ubedljiv trijumf nacionalne SDA-SDS-HDZ koalicije, duhovite Sarajlije su ovako objašnjavale: Jeste, svi Bosanci i Hercegovci su birali reformiste, samo su jedni glasali zelenom olovkom, drugi ćirilicom, a treći, umesto kružićem, „zaokruživali“ crvenom kockicom.

Dve decenije posle, istorija se ponavlja kao farsa. Pre nekoliko dana, Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata i najjača partija BH-Hrvata, Čovićeva Hrvatska demokratska zajednica, dogovorili su se da međusobno podrže kandidate jedne i druge strane za člana Predsedništva BiH. Da pojasnim, reč je o BH-ogranku izvornog Tuđmanovog HDZ-a i o stranci koja je, svojevremeno, zajedničkim naporom Slobodana Miloševića, politički skrajnute Banjaluke i tzv. međunarodne zajednice, smišljena kao antipod Karadžiću i paljanskom centrizmu.

Već prva reagovanja iz federalnog Sarajeva, i to, ponajpre, iz onog njegovog dela koji deklarativno baštini građansku ideju, još jednom dokazuju svu apsurdnost stereotipnog kvalifikovanja političke scene u BiH. SNSD je nastala kao antinacionalistička partija socijaldemokratske provenijencije, ali je, najviše zahvaljujući harizmi svog „buldožera“, izvukla nacionalni tepih ispod nogu SDS-u koji je prethodnih pola desetleća bio opštesrpski pokret što se samo po imenu smatrao strankom.

Haris Silajdžić bi, po definiciji trebalo da personifikuje građansku opciju jer mu se partija zove Stranka za BiH, dok bi Sulejman Tihić i Bakir Izetbegović, jelte, trebalo da su bošnjački nacionalisti, jer im je stranka dominantno muslimanska, iako se i ona nadnacionalno zove Stranka demokratske akcije. U praksi, međutim, tonovi koji dolaze iz SDA često su umereniji i pomirljiviji no oni koji stižu iz SBiH.

Da li je predizborna ljubav SNSD i HDZ normalna koalicija ili samo savez za sprečavanje izbora „nekog novog Komšića“ u ime Hrvata? Naopak izborni sistem u BiH, na prethodnim izborima, omogućio je brojnijim Bošnjacima i Srbima da, u Predsedništvo BiH, delegiraju „svoje, prave“ nacionalne predstavnike Silajdžića i Radmanovića, dok su malobrojnim Hrvatima, ruku na srce, „njihovog“ deputata, u stvari probrale komšije Bošnjaci!?

BiH je upravo poligon političkih nedoslednosti, dvojnih aršina, pristrasnih arbitriranja i „mož’ da bidne, ne mora da znači“ tumačenja koja se svode na opštu formulu: Kad je tvoj narod u većini, ti si za građansku opciju, jedan čovek jedan glas; kad nisi u većini na nekoj teritoriji, onda si ili za nacionalno izjašnjavanje ili si za promenu granica te i te teritorije ili za maksimalno pozitivnu diskriminaciju, ako si već prihvatio da si manjina.

Floskula o građanskoj opciji, o totalnoj anacionalnosti i mondijalizmu i tome slično bile su kamuflaža još od referenduma o nezavisnosti BiH, kojim su, uprkos odredbe o konstitutivnosti tri BH-naroda, dva naroda preglasala jedan. Bošnjacima su se suverenitet, nedeljivost i celovitost BiH činili kao ispunjenje nacionalnih snova; drugi su nezavisnost videli kao međufazu ka nacionalnom objedinjavanju s maticom Hrvatskom; Srbi nikuda nisu želeli bez Srbije. Neka „državna patriotska opcija“, doživljaj BiH kao sopstvene domovine, među tamošnjim Srbima i Hrvatima, nikada nije zaživeo. U najboljem slučaju, ovi narodi državu u kojoj žive doživljavaju kao – rezervnu otadžbinu.

„Svi oni koji žele i vole BiH, a mnogi se u nju zaklinju, trebalo bi da razmišljaju kakve poruke šalju javnosti i građanima BiH. Zato izjava predsedavajućeg Predsedništva Harisa Silajdžića da onaj kome nije dobro u BiH može da ide iz BiH, ali da ne može ništa uzeti, govori da smo u ozbiljnim problemima.“ Zvuči poznato, ali to, u petak, nije kazao Milorad Dodik nego lider Hrvata u BiH Dragan Čović!?

Ova, već dugo lebdeća, srpsko-hrvatska koalicija, sada je samo obznanjena. Dodiku i Čoviću ne samo da se ona čini politički profitabilnom pred opšte izbore koji slede na jesen, nego i pragmatičnom u trenutku kada su ih predsednici njihovih matičnih država, Tadić i Josipović, hipnotisani šargarepom regionalnog liderstva, pomerili iz epicentra svojih političih agendi.

Čović je samo podsetio da ako Hrvati u Ustavu BiH ne postanu ravnopravni, onda ova BiH nema budućnost. Gde je rešenje? Svako onaj ko istinski želi celovitu BiH, ali i sva tri zadovoljna naroda u njoj, ima samo jedan trag: autentični Dejtonski sporazum, vraćanje izvornih nadležnosti entiteta i, verovatno, formiranje trećeg entiteta. Sve ostalo vodi – ili nasilnoj centralizaciji mimo volje dva manja ili rasparčavanju BiH protivno želji najbrojnijeg naroda.