Upotreba deteta

Nekako slično – „Da mladost ne bude veći hendikep od starosti“ – bunile su se, na osnivačkom kongresu SPS, tadašnje političke junoše Perčević & Dačić. Perčević, to je onaj što danas, tek kao 45-godišnjak, objavljuje knjige o Rokfeleru i Baraku Obami, baš kao što, pak, naš, ali 12-godišnjak, zvaćemo ga ovde „osnovac“, piše „Hall of presidents“ i „Čovek koji nije preživeo holokaust“. Zbog čega mlađem maloletniku, na Fejsbuku i diljem Interneta (gde, on i inače „skuplja glavninu informacija“ za svoja dela), najbrutalnije prete radikalni on-lajn nasilnici.

„S obzirom da je priroda ovog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti pretnjom da će se napasti život i telo maloletnog lica, predmet će se rešavati u hitnom postupku“, obećao je Zorić iz Tužilaštva, dodajući da člana 138 KZ koji tretira ovakve pretnje predviđa do tri godine zatvora.

Osnovac je – tako ga opisuje jedan medij – i tvorac Internet kampanje protiv rasizma i neonacizma i učesnik debate o ulasku Srbije u NATO, najmlađi borac za ljudska i manjinska prava, administrator je i jedan od istaknutih članova najveće antifašističke grupe u Srbiji, opčinjen međunarodnim javnim pravom, modernom istorijom i američkim predsednicima, fascinira ga politika, omiljeni predmeti su mu engleski i istorija, ali ne krije da mu škola nije jača strana jer je, kako navodi, „protivnik našeg obrazovnog sistema i ocenjivanja“…

Tamo neke ‘93/94. pojavio se trogodišnjak, sa fotografskim pamćenjem, zvao se Dobrica Ćosić. On sedi tako u studiju RTS-a, ti nazoveš i izdiktiraš broj telefona, a mali ti iz glave saopšti ulicu i broj!? Pa je spinovan u „Dobricu nacionale“ i odjedared nestao iz naših života.

Onda smo, na dan Miloševićeve sahrane, gledali troje dečice u maskirnim uniformama, postrojene, kao počasnu stražu pokojniku. Zbog čega su se, s pravom, zgražavali ovi što danas veruju da jedan 12-godišnjak zaista samostalno tvrdi: „da je 1981, vlast u Beogradu počela represiju nad Albancima na Kosovu“; da je Srbija postala „prva zemlja u istoriji koju je NATO bio prinuđen da bombarduje, nakon što je po ko zna koji put odbila da potpiše mirovni sporazum, koji joj je garantovao pun i nesporivi suverenitet i integritet“; da je „samo pitanje vremena kada će svaka pokrajina ove zemlje (Srbije) da je napusti i krene putem sigurnosti, ekonomskog i društvenog razvoja, te se odalji od bede i tiranije“; da je „decenijama unazad Rusija pokušavala da instalira svoju šovinističku, okupacionu vlast“ ovde… Uzmimo da osnovac, informišući se makar samo i putem Interneta, može da „priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, a Mladića i Karadžića kao ratne zločince“, da „voli EU i NATO“, da mu „srpske devojke i Beograd nisu najlepši na svetu“. Ali, za ovakav sintetičko-analitički zaključak, jednom ozbiljnom istoričaru neophodan je ceo institut saradnika: „Šta su nam Rusi dobro doneli? Objektivno, u celokupnoj istoriji srpskog naroda – apsolutno ništa. A šta nam je Evropa dobro donela? Od 1217. godine, kada je rimski papa miropomazovao kralja Stefana Prvovenčanog i kada je tim činom srpska država dobila međunarodno priznanje i visoku reputaciju među svim evropskim kraljevinama do danas – nabrajanje bi potrajalo…“ I tome slično.

U predizbornim kampanjama od 1990. bilo je brutalne zloupotrebe dece u političke svrhe – od slikanja sa svojom ili tuđom, do uvreda nekih političkih protivnika, po obrascu „lako mu je da tuđu decu šalje u rat, kad nema svoju“.

Ratna propaganda devedesetih retuširala je čuvenu Predićevu sliku „Siroče na mačinom grobu“ iz 1988, vek kasnije, u fotografiju s potpisom „dete kome su muslimani u istočnoj Bosni ubili porodicu“.

Šta veli pravni sistem o pravima našeg osnovca, ali i obavezama onih koji bi trebalo da brinu o njegovom detinjstvu? Konvencija o pravima deteta UN obavezuje sve zemlje da zaštite decu od diskriminacije, seksualne i komercijalne eksploatacije i nasilja i da posebnu pažnju posvete deci bez roditelja i mladim izbeglicama. „Prijatelji dece Srbije“ i Unicef su javnim glasilima i strankama ponudili „Pravila ponašanja medija u odnosu na decu“. Zakon o javnom informisanju štiti pravo na privatnost i propisuje davanje saglasnosti za objavljivanje informacija koje se tiču detetovog privatnog života. Zakon o oglašavanju uređuje pravila kojima se mora rukovoditi oglašivač, prilikom reklamiranja proizvoda koje deca upotrebljavaju, kao i situacije u kojima su deca akteri u oglasima. Ali, bez sankcije i onemogućavanja preambicioznih roditelja da, preko sopstvene dece, projektuju svoje ambicije, neostvarene snove, nedostignute karijere, upotreba deteta u političke svrhe ostaće naša žalosna stvarnost.