Uska vrata do spasenja

Dačiću, koji je, ohrabren podrškom dela Svetog sinoda SPC, počeo da baca anatemu na sve one koji se protive izlasku Srba na Tačijeve izbore pod ovakvim uslovima, optužujući ih da, ni manje ni više, „rade protiv interesa Srba“!? Otkako je (čime se, ničim izazvan, napadno hvališe) „u razgovoru sa prijateljima i neprijateljima u međunarodnoj zajednici“ shvatio da je, ono što je, u aprilu, ispotpisivao sa Tačijem, „jedini put“, a posebno od kada je, onomad, u „Utisku“, kod Bećkovićeve, „otkrio“ Sveto pismo, srpski premijer nas ubi u zdrav mozak priručnim svetim citatima. Tako je, po Dačićevom tumačenju svetih knjiga, još i Biblija, pisala o lokalnim izborima na Kosovu, u rečenici koja glasi: „To je uzak put, ali uska vrata vode do spasenja.“

Ne zanima premijera, naravno, kao ni dvojicu njegovih šefova koji se skrivaju iz Dačićevog parafa na Prvom briselskom sporazumu, to što je o problemu izbora u neslobodi, kazao pok. patrijarh Pavle, recimo, u pismu predsedniku Tadiću i premijeru Koštunici, od 3. oktobra 2004. „Zar prethodna iskustva ne svedoče da bi krajnji ishod srpskog učešća mogao biti dijametralno suprotan navedenim pozitivnim očekivanjima? Zar je potreban naš pristanak na našu propast, dugoročnu ili konačnu, svejedno?“ – pitao je tada Njegova svetost, imajući u vidu još sveže iskustvo pogroma nad Srbima u martu 2004. I, usput, podsetio kako su, doskora, kosovsko-metohijski Albanci, pritom živeći u neuporedivo boljim uslovima nego njihovi srpski susedi danas, ne samo odbijali da učestvuju na izborima, nego su bojkotovali čitav državno-pravni poredak Srbije – „pa, ipak, njih niko nije ucenjivao, a na njihove političke vođe niko nije vršio pritisak“.

Šta će pokazati ovi izbori, u kojima pravo glasa ima nekoliko stotina hiljada albanskih birača više, nego što Albanaca, ukupno, sa sve maloletnima, ima na Kosovu? Dokazaće da je Srba mnogo manje nego što je država Srbija tvrdila, čime im sleduje i manje prava.

Šta je bila alternativa? Pa, da se ne žuri toliko sa potpisivanjem sporazuma, sve zarad dobijanja Svetog Datuma za Vidovdan koji, na koncu, nije ni došao 28. juna. Mislim, tako su onomad govorili i Vulin i Krstimir Pantić kad su ono, posle aprilskog sporazuma, davali, pa povlačili ostavke.

Šta je sada alternativa? Svakako ne rat protiv većinske Srbije, principom zamene teza „ako ste protiv izlaska na izbore 3. novembra, vi ste za rat i izgibelj kosmetskih Srbalja i ostalog kosovskog nealbanstva“. (Kad smo kod toga, kako to državno odgovorni Dačić, Nikolić i Vučić zaboraviše Gorance, Srbiji verovatno najlojalniji soj građanstva na Kosovu?). Već oficijelno povlačenje poziva kosmetskim Srbima da izađu na izbore, sve dok se ne obezbede regularni izborni uslovi!

A ne nekakve „non paper“ garancije pristrasnog dela tzv. međunarodne zajednice, garancije poput onih koje su našoj ondašnjoj domovini, stizale uoči samog II svetskog rata. „Naša je želja bila i ostaje da Jugoslavija bude jaka, moćna i slobodna“, rekao je, na primer, 18. januara 1938, na prijemu za jugoslovenske novinare u Berlinu – a beleži ondašnja „Politika“ – „Vođa Rajha i državni kancelar g. Adolf Hitler“.