Ustavotumači, treći čin

Kao da su sudije našeg Ustavnog suda htele da, istim udarcem, em dokažu da su žive, em pokažu zube novoj-staroj vojvođanskoj vlasti; em, da otežaju formiranje nove Vlade Srbije, ali i da pošteno dodatno porade na potkopavanju vlastite kredibilnosti i autoriteta, a isključivo u korist sopstvene štete.

Dve godine od opšteg izbora sudija, a čak tri godine od pokretanja inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o utvrđivanju nadležnosti i Statuta Vojvodine; baš na dan izbora pokrajinske vlade, a uoči samog porođaja najnovije Vlade Srbije – Ustavni sud se okuražio, progovorio, donukao šta mu je činiti. I ne samo to, počeo je da radi u tri smene, pa, kao na traci, niže sve nove i nove odluke: te, neustavna je i nezakonita odredba Odluke o Nacionalnom savetu za infrastrukturu, koju je donela Vlada Srbije, prema kojoj je predsednik države i predsednik tog tela, te, te… I tome slično.

Svojevremeno sam, ruku na srce, možda i nepravedno, u nekim kolumnama, devedesetih, profesora Ratka Markovića krstio „samozvanim ustavopiscem i ovlašćenim ustavotumačem“ svih naših ustavnih tekstova iz tog perioda. Osećam nekako da nam danas fali neka takva institucija, s kakvim-takvim autoritetom, tim pre što, posle neprimerenog ataka Visokog saveta sudstva i mlađane ministarke pravde na Ustavni sud vlastite države, i definitivno postaje jasno da, na primer, Nata Mesarević nikako ne može da postane novi Ratko.

Nama, zapravo, nedostaje funkcija nekog autoritativnog ustavobranitelja, nekoga ko ima Koštuničin, pomalo romantičarski i idolopoklonički odnos prema Ustavu i zakonu, a da se ne zove Vojislav Koštunica, političar.

Ne treba to da budu ni Avram Petronijević ni Simići (Stojan i Aleksa), ni Garašanini (Milutin i Ilija), a tek ne Perišić Vučić Toma, iz Srbije 19. veka, ali neki nosioci borbe protiv samovlašća političkih elita – apsolutno su nam nužni. Recimo, neko ko bi imao harizmu koju je sa funkcije šefa Agencije za borbu protiv korupcije emitovala Verica Barać ili, makar, moć autoriteta javne reči poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića.

Mislim da sam natprosečno obavešten građanin Srbije, ali meni, priznajem svoje neznanje, imena sudija Ustavnog suda Srbije baš ništa ne znače. I, verovatno su u pravu ovi iz bivšeg režima koji tvrde da ova institucija želi da se „ulaguje“ novoj vlasti, ali zar ove sudije upravo nisu bile izbor prethodne vlasti!?

Ostaje nam samo da se nadamo kako će jednom doći vreme u kome će jedino biti važno šta u Ustavu piše, a ne ko i kako Ustav čita i koliko ga „kreativno“ tumači. Da se ne vrtimo u krug po pravilima pravničkog „bosanskog lonca“ u kome su latentno suprotstavljene dve tamošnje struje: branioci „slova“ i branitelji „duha“ Dejtonskog sporazuma.