Utopija 5. oktobra 1991.

Tog datuma uvek se setim kao još jedne od naših velikih, „istorijskih“, a propuštenih šansi. I zaludnog odnosa između podanika, naroda i njegovih kraljeva bez zemlje. Od onoga, šta smo mogli – kao u pesmi Jadranke Stojaković – a „sve smo mogli mi“, do Čorbinog „šta smo mogli, mi smo jedno drugom dali“. Mislim, Srbi i njihova, već sedam desetleća, „Metafizička Država Monarhija Srbska“.

Bio sam mlad izveštač „Borbe“ onog petog oktobra, pre 21 godinu, kada je princ Aleksandar Karađorđević prvi put u životu video svoju otadžbinu, kleknuo ispred aerodromske zgrade u Surčinu i poljubio grumen zatravljene zemlje. Plakali su tada i rojalisti i oni kojih je bilo baš briga i za kraljeve i za kraljevine, a na putu do Oplenca, kroz šumadijska sela, Aleksandru Drugom mahalo je staro i mlado.

Bila je to godina početka definitivnog rastura SFRJ.

Mnogima se tada učinilo da bi vaspostavljanje monarhije, povratak na „nulto stanje“ iz 1941, moglo da predupredi širenje krvavog rata.

Kraljevina Jugoslavija ubijena je protivno volji svojih građana, u revolucionarnom prevratu, pod okriljem Drugog svetskog rata. Karađorđevićima su, od dece u kolevci do onih najvidljivijih, prevratnici zabranili povratak u zemlju; proglašavani su zločincima, narodnim izdajnicima, bez suda i suđenja; dvadesetsedmomartovska pučistička krilatica „bolje grob nego rob“ slavljena je kao dogma, a još jedna kolektivna izgibelj kao kosovski epski ciklus o „nebeskom narodu“.

Tu šansu 5. oktobra 1991, politička elita ovog naroda, ni 50 godina kasnije, nije razumela. Možda sa najčasnijim namerama, ali Srpski pokret obnove je, stranačkim uzurpiranjem monarhističke ideje, priču o monarhiji ogadio većini građana; tadašnji šef demokrata Mićunović zabijao je autogolove nagovarajući princa Tomislava da se kandiduje za predsednika Republike; Šešelj i neki dotadanji i potonji „sepeovci“ izvukli su odnekle onog Dolgorukog, navodnog, Romanova, samozvanog Nemanjića da bi, na kraju, servirajući glasine o prestolonaslednikovom „uneređivanju“, za duga vremja ubili rojalistički glas u Srbiji. Miloševićevi socijalisti, „čuvari tekovina socijalističke revolucije“ nisu morali ništa da rade: preostalo im je samo da trljaju ruke…

DOS je, u predizbornoj kampanji, obećavao Ustavotvornu skupštinu, najavljivao da će narod na referendum, govorio o mogućnosti povratka nultoj poziciji statusa Srbije. Koštunica i Đinđić, njihovi pomagači i zavađivači iz DOS-a, nisu pitali građane šta o svemu misle; Drašković, kao deklarisani monarhista, u nevreme je bio izvan igre; neki možda i jesu bili za kraljevinu, ali im se nije sviđao potencijalni kralj. I tome slično.

Ne verujem, recimo, da bismo, kao što neki tvrde, danas bili Švajcarska samo da je ostao punovažan potpis kneza Pavla na sporazumu s Trojnim paktom kojim je Kraljevini Jugoslaviji obezbeđivana neutralnost. No, sigurno ne bismo prošli ni gore nego što smo prošli u Drugom svetskom ratu. Kao što verujem da bi, na građanskom propitivanju, i 1991. i 2001, uprkos mom glasu, na žalost, pobedila republika, a ne parlamentarna monarhija. Međutim, referendumom bismo, makar, za vek vekova raskrstili sa kletvom koja, kao zla kob, prati ovaj narod „oteto – prokleto“.