Biće da sam, kao hroničar sa krkobabićevskom memorijom, jedini izgleda, primetio da je Boris Tadić u fotelji predsednika Srbije, duže nego što je na istom mestu stolovao Slobodan Milošević. A već ovoga proleća ili, najdocnije, u decembru, naš predsednik će od građana, kao i Putin, zatražiti ukupno, treći (jedan po starom, a dva po novom Ustavu) uzastopni mandat. No se nije dosetio da, kao, sirijski suveren organizuje referendum koji, rečenom Asadu, omogućuje da se legalno trka za još najmanje dva sedmogodišnja predsednikovanja.
Ali, nije mi tema, jelte, da pravim neprimerena poređenja i neuspele aluzije. Ja bih ovde o „zvucima rodnog kraja“, o slikama zavičaja.
Da se današnje srpsko novinarstvo nije, na žalost, u najvećoj meri, pretvorilo u puko izveštavanje sa „tvitera“, paparaco storije sa „fejsa“ i danonoćno dežurstvo po inim internet kanalima – već bi neki reporter sa evrofanatične DS-ove žurke primetio da se naš predsednik iznebuha vratio svom maternjem, prekodrinskog srpskom, jeziku. I to onom mom – može Basara samo da mi zavidi – semberskom. U kome se ne kaže „u inat nekome ili nečemu“, već „uz inat“ (a može da se piše i kao jedna reč, „uzinat“), što u prevodu ne znači samo „uprkos“, nego „beskompromisno“, „uz dlaku, a po svaku cenu, pa i u korist vlastite štete“ ili, za oktavu više, „unatoč zdravoj pameti“.
Tako bi, u predsednikovoj i mojoj Semberiji, razumeli egzaltaciju predsednika Srbije skarabudženu u rečenici: Uprkos svim nevernim Tomama (rekao je „Toma“, a slutim, ciljao na Koštunicu) i onima koji bi da postavljaju prepreke na tom putu, moramo na srpski način da kažemo – „uz inat“ ćemo postati članica Evropske unije!
Sve ostalo što je govorio na tom „motivacionom skupu“ svoje partije, ličilo je na one retke situacije, kada naš pretrenirani predsednik izgubi živce i kompas, pa se, kao Dačić, lati mikrofona, ali ne da bi pevao: „…Danas ima onih koji bi pomalo da zagade vazduh, da zatruju izvor i kažu da nije dobro ono što je dobro i žele da pomute radost koja se širi Srbijom. Oni koji su spremni da svaku radost pretvore u tugu i škrgutanje zubima, koji optimizam pretvaraju u pesimizam, ne donose dobro ovoj zemlji, oni donose samo nespokoj.“
Bože, dragi. Kad sam zatvorio oči, kao da sam čuo eho Tadićevih pretnji građanima Srbije koji nisu glasali za njega i njegove, one večeri, 11. maja 2008, sat po zatvaranju birališta: Neću dozvoliti da oni drugi (koji su, usput budi rečeno, pobedili na tim izborima, prim. C.M) formiraju vladu!
Sreća što već danas na dnevnom redu neće biti ni Evropska unija ni Kosovo*, već Ženevsko jezero i svetska promocija „nacionalne klasa do 750 kubika“, imenom „fijat 500 L“. A o tome, pretpostavljam, može da se euforično zbori i bez cike, vike i pretnji svima onima evroskepticima i evrorealistima koji, uprkos svemu, neće da voze Dinkićevog, kladim se, privilegovanog „Šumadinca“.
*Preambula Ustava Republike Srbije koji su, zajedničkim snagama, izgurali Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić: Pokrajina Kosovo i Metohija je sastavni deo teritorije Srbije, ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije… I tome slično.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
