Ne podsetih li ja lepo, prošli put, poštovani gospodine M. T. i ostali moji kritičari s radikalne levice, na staru istinu da, kada konkurišete za neko radno mesto, poslodavac je taj koji daje poslednju reč, on je taj koji presuđuje ko može, a ko ne može da uđe u njegovu kompaniju?
Nije da seirim, ali potvrda je stigla već sledećeg dana (znači, mnogo pre nego su se po Briselu vijali kosmetski zemljaci, Dačić rođenjem iz carskog Prizrena i Tači od Srbice, danas Skenderaj…) i to ne od bilo kuda, već iz svaslavjanskog nam Praga.
Moja teza, u prevodu Karela (ups, otkucah „Švarceneger“) Švarcenberga, potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Češke Republike, pišu „Večernje novosti“, glasi: „Svaki klub, pa i EU, postavlja svoje uslove. Pre nego što postanete član, te uslove morate da ispunite!“
Toliko o ovorežimskom zamajavanju javnosti da li će EU od Srbije zatražiti da prizna nezavisnost Kosova: a) te, kako priznanje Kosova uopšte nije uslov za ulazak u EU; b) te, možda nije već u ovoj fazi; c) te, nije pre nego što Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora; d) te, to pitanje dolazi na dnevni red tek kada nas EU bude primala u svoje članstvo; e) ili, šta je nama Kosmet – srce Srbije, stara Srbija, najskuplja srpska reč, specijalni sused, partner na evropskom putu, maligno tkivo i tome slično…
Svašta je nama, kao nekakav slovenski vox dei – hoću da poverujem, dobronamerno, jer se, na primer, predsednik Češke Republike usprotivio sopstvenoj vladi koja je priznala nezavisnost Kosova – isposavetovao gospodin Švarcenberg. Recimo, „bolje pristanite na ono što ionako ne možete da promenite, jer uslove morate ispuniti.“
Rekao nam je u lice i sve ono što neće da nam priznaju naši bivši i sadašnji vlastodršci, šta nas sve to čeka na našem „evropskom putu“: da „istorijska realnost mora da se prihvati“; da „Srbija mora da napreduje po pitanju Kosova“; da preporučuje „srpskim prijateljima da donesu jasnu odluku i da prihvate nešto što ionako ne može više da bude promenjeno“…
Konačno, prvi put je neko, u ime oficijelnog sveevropskog Brisela, obelodanio i odgovor na ono najvažnije: zašto EU, u stvari, silom odvaja Kosovo od Srbije? „Srbija je izgubila rat. A u ratu se često gube teritorije! To je tako uvek bilo u istoriji.“ Ovom tvrdnjom, hotimice ili ne, Karel Švarcenberg ponudio je, iako izgleda paradoksalno, Nikoliću i Dačiću vrata za izlaz u slučaju nužde. Dakle, Srbija nije na Kosovu izgubila rat od OVK. Srbija je na Kosovu izgubila rat od NATO. A otkuda vojske zemalja članica NATO-pakta na Kosovu? Kako se ono zove kada strane trupe bez mandata Ujedinjenih nacija upadnu na teritoriju suverene države? Kako se to naziva u međunarodnom pravu – agresija, beše li? A kako se zove stanje kada agresor godinama ostane na teritoriji jedne države, bez njene dozvole – okupacija, bi li?
Šta je, u stvari, priznao Švarcenberg? Da je Evropska unija, 1999, ratovala protiv Srbije, i da od tada drži pod okupacijom 15 odsto njene teritorije? Ako, dakle, na početku ovih pregovora pod posredovanjem Ketrin Ešton, Ivica Dačić pristane na premisu da je Srbija 1999. izgubila rat, ako shodno toj premisi, pristane da „(ne)statusnim pregovorima“ između Beograda i Prištine arbitrira Evropska unija, čiji je najveći broj članica istovremeno i u članstvu NATO-pakta protiv koga je, reče li Švarcenberg, Srbija ratovala (a ne da insistira na vraćanju dijaloga pod okrilje Ujedinjenih nacija) – za interese Srbije na Kosovu nema nikakve nade. Onda je bolje dalje ne zamajavati građane i izabrati odmah jednu od dve opcije: bilo (jevrejski dugovečnu borbu za) Kosovo, bilo (dugotrajnu i neizvesnu bitku za ulazak) Evropsku uniju po svaku cenu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
