Veju, veju pahulje

Sličnost im je, valjda, u tome što niti jedan, tvrdi oficijelna naknadna pamet, nije potpisao kapitulaciju.

Formalno-pravno, može se, elem, osporiti i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Po principu, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske je delegaciju koju je predvodio general Kalafatović ovlastila samo da „pregovara o primirju, a ne i da ga potpiše, dok eventualnu kapitulaciju niko nije ni pominjao. A pošto su Kalafatovića Nemci, inače, zarobili, pre bilo kakvih pregovora, time je prestala važnost svakog njegovog ovlašćenja, jer je postao ratni zarobljenik, pa nije mogao da bude i pregovarač.

Formalno-pravno, ni ono što su general VJ Svetozar Marjanović i policijski general Obrad Stevanović potpisali 9. juna 1999. godine u Kumanovu, ne zove se kapitulacija, već Sporazum o vojnotehničkoj saradnji VJ i KFOR. Zahvaljujući njemu, prekinuti su vazdušni udari NATO na SRJ, a dan docnije, u Savetu bezbednosti je, pride, usvojena i Rezolucija 1244 za koju se, kolektivno hipnotisani, hvatamo kao za jedinu slamku spasa.

Sličnost im je, valjda, i u tome što niti jedan, za svoje potpise, nije imao zeleno svetlo parlamenta ili eventualno narodno izjašnjavanje . Za 1941. da i razumem, nije bilo ni vremena ni mesta za legitimisanje; za 1999. baš i ne razumem, jer su, i onomad i danas, vladajuće stranke, poput SPS i SPO, samo koji mesec ranije, građane Srbije „uterivale“ na građanski referendum protiv ulaska strane vojničke čizme na teritoriju naše države.

Sekretar DS dogovorio je nešto što duboko zadire u sferu državnog identiteta države Srbije. Sve vreme otkako pregovori traju, izvršna vlast je neskriveno opstruirala održavanje parlamentarne rasprave o ovom pitanju, zaobilazeći glas naroda. Ustavu Srbije, sve i da je smešan, ne smeju se smejati u lice predsednik države i Vlada, sve i da je u punom kapacitetu. Kakve pahuljice, kakvi bakrači – ustavno ime ove teritorije je „Kosovo i Metohija“, a ime „Kosova“, makar i sa hiljadu zvezdica, nikako se ne može nazvati kompromisom, u kojem „obe strane ponešto gube, a pomalo dobijaju“. Uostalom, kad ovdašnji novinari svojim sagovornicima danas postave stereotipno pitanje, „ko je dogovorenom fusnotom dobio, a ko izgubio, Kosovo ili Srbija“ već su, samim takvim pitanjem, odgovorili da Kosovo više nije deo Srbije. Zato je, još u ovoj fazi dogovora Stefanović – Tahiri, jasno da je istini bliže tumačenje Hašima Tačija: „Kosovo je ovim dobilo međunarodni državni subjektivitet, od danas se predstavlja pod svojim imenom, a sa stola zauvek skida Unmik.“

Ah, da – razlika između „pregovarača“ iz 1941, 1999. i 2012. jeste i u tome što Stefanović ne samo da nije potpisao kapitulaciju, već je ubeležio pobedu i potvrdu politike „I Kosovo i Evropska unija“. Završen citat: Boris Tadić. A sličnost je u tome što su državni suvereni, za svaki slučaj, svoj obraz, čest i čast zaštitili 1941, 1999, i 2012. Njihovih potpisa, naime, nigde nema.