U Leposaviću, na severu, glasao jedan birač; južno od Ibra, ono malo srpskog čemera – vele, 20 hiljada duša – probiralo između čak osam srpskih lista, a u Štrpcu udario Srbin na Srbina. To je rezultat, volja vam unutrašnje, volja spoljne – nazovite to kako hoćete – Vladine politike, tj. poziva našeg režima svačijim, a ničijim Srbima, da malo ne izađu, a malo izađu na kosovske izbore.
Na dodeli Nobelove nagrade za doprinos globalnom miru & ljudskim pravima & rušenju nenarodnog kineskog režima i tome slično nije bilo naših režimskih diplomata, niti izvoznika naše petooktobarske revolucije, malog Srđe, malog Nece, malog Homena etc, no je bio naš, nezavisni, ni po babu ni po stričevima, zaštitnik građana u svoje ime, tj. nosio je on i Cvetkovićev usmeni brzojav, jer je pisanu ceduljicu progutao u toku leta avionom naše Vlade, pa je bio i nezavisan, i samo svoj, što i priliči ombudsmanu. Dakle, kineskim jezikom kazano, Srbije tamo nije bilo, tj. Srbije je tamo bilo, ako stvar prevedemo na engleski. Što je najbolji prilog Ajnštajnovoj teoriji relativiteta da se, ipak, može biti malo trudan.
Zbog čega „Nevernog Tomu“, tj. mlađanog Vuka, već drugi mandat naslednika diplomatskog trona starog Vuka, Pozderca „po babine linije“, a anglosaksonca po obrazovanju, danima „spinuje“ da je, bože mi oprosti, srpski šovinista i antievropejac.
Prošle hefte (da se izrazim, malčice, i na novobosanskom), državna strategija „hoću-neću“ i „korak napred – dva koraka nazad“ uživo je promovisana i tijekom skupštinske rasprave o sudbini naše vojske. Elem, SPO je, kako i priliči osnivaču jedne od prvih paravojnih formacija u Srba, bespogovorno za ulazak u NATO „iz interesa mira“, Vlajko Senić je za istu stvar iz razloga nostalgije za danima u SPO i, naravno, čisto ekonomskih poriva; dok je ministar vojni, ako sam ga skapirao, za to da malo ne uđemo, a malo uđemo, a i ako uđemo, to ćemo da uđemo samo zato što je „Koštunica dr Vojislav“ povukao taj prvi potez, pa smo sad prinuđeni da ne možemo natrag.
Moj predlog kandidata za utisak nedelje iza nas je, međutim, sasvim ličan:
Moj ispisnik Boža Đelić opet se nalupao – prvoga dana pljeskao Jeremiću, a sutradan mu, sa sve premijerom, lupao u šerpe i zviždao u pištaljku.
Moja „generacija“ s fakulteta Vukomanovićeva postala potpredsednik, a moj kolega iz uredništva „Studenta“ Dragojević – član Glavnog odbora stranke za koju glasaju fanovi Slobodana Miloševića. Čovek kome sam, samo zato što sam nešto stariji (redov Šutanovac), u kasarni „Sedam sekretara SKOJ-a“ u Samoboru, ispred nosa pokupio značku „Primeran vojnik“, ukinuo ispraćaje u JNA.
A kolega mi s novinarskog smera, za govor dostojan Kastra, dobio ovacije na otvorenoj sceni. Tadić mu, na polzu svih nas, ponudio brak i za sledeću deceniju, tapšalo ga s leva i zdesna, iz bratstva na vlasti i El-de-pea, ne budi poređeno, kao Jeremiću iz tabora naprednjaka, narodnjaka i radikala.
Glasaću, ipak, za Dušana Bajatovića, gasnog gubernatora Srbije, dokazanog TV poslenika, iskusnog staklara i oprobanog petrohemičara, koji je u minuloj sedmici, osim što je postao partijski drugi do Dačića i prvi pilićar Srbije (preuzeo „Agroživ“), zaslužio i nagradu (delimično i moje struke…) „Zlatni svetionik“ za – „vizionarstvo u rukovođenju“!?
Ne znam otkud mi to da sam sve ovo negde video ili nekad doživeo.
Uporna demagogija i trabunjanje o misiji, viziji i istorijskom trenutku, o snažnom frontu i neophodnosti jedinstva, pride: Miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni: iščupaše repu!
Reinkarnacija ili već viđeno? Tadić i novi Dačić kao Milošević i stari Dačić. „Kreni – stani“. „Da – ali, ne mora da znači.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
