Vladino Zone Zamfirsko

Uostalom, iako sam i pre prošlogodišnjih izbora, a naročito u vreme pregovora o formiranju aktuelne Vlade, ispadao iz takta, onomad Tadićevih, a danas Vučićevih, „mejnstrim“ medija koji su građane plašili „smakom sveta“, ako vlast preuzmu bivši radikali, i govorio da se izborna volja mora ispoštovati – priznajem da sam se, još prošlog 31. jula („Danas“), ogrešio o Dačićev kabinet. U tekstu „Diznijev svet odraslih“ napisao sam tada i ovo: „Bio sam u pariskom Diznilendu baš onoga dana kada je ovde konačno skuvana vlada koja se, prethodnih nedelja, krčkala na tihoj vatri. Kako su pristizale SMS vesti iz Beograda, tako mi je u glavi bujao sve veći haos. Pa mi se sve izmešalo. Raja, Gaja i Vlaja su mi se pričinili kao trojac DVD (Dačić – Vučić – Dinkić); od ujka Baje mi se prividela penzionerska cicija Krkobabić; Šilja mi je, da prostite, nekako najsličniji našem „la coste“ ministru; Mini mi se, ne znam zašto, učinila novom ministarkom energetike, dočim mi Miki, priznajem, već nedostaje u novom kabinetu; Pata mi se ukazala na prvi pomen ministarke zdravlja… Jedino mi je Paja Patak ostao bez adekvatnog kostima. Doduše, ostali su u Diznilendu i gusari s Kariba, i „Kuća strave“, i svih sedam patuljaka, i mornari sa Misisipija, i pomahnitali voz, i kaubojsko spomenje, pa bi se, na drugo gledanje, i bez velikog natezanja, našlo dovoljno asocijacija i za ceo naš parlament. A samo što sam, iz Diznijevog carstva, kao, bajki, zakoračio u stvarni srpski svet, čudom nisam mogao da se načudim šta me dočekalo: te, Ljajić na Medijskom servisu „Verujte sopstvenim očima“ preuzeo uređivanje emisije „Reč na reč“, mislim – dao reč da on lično neće uopšte u vladu, pa dao reč da njegovi neće u vladu s onima koji su bili protiv Tadićeve liste, pa dao reč da možda hoće u vladu, ali neće on lično, pa, elem, ušao u vladu i on i njegovi… te, Dačić sabirao, krstio se i prizivao Boga u pomoć, kao, bože mi oprosti, Koštunica da je… te, Šule, Dule, Jeca, prebačeni u magareći (prvi) red, u D-deljenju profesora Mićuna… te…“

Juče, 12 meseci kasnije, za 17 h, na 40 stepeni, bio je zakazan prelomni sastanak Trojke, a Srbija je iz radionice Volta Diznija, kolektivno preplivala u svet Stevana Sremca. Dok se Vlada, kao Zone, „premenjuvala“, a mi kao hipnotisani idioti iščekivali „beli dim“ (ali, ne dao bog, požar) iz Nemanjine, meni je stalno pred očima očajnički vapaj čuvara naše državne kase mr Dinkića, za ovu prigodu kostimiranog u Manulaća: „Tato, tato, sad su pare skupe, sad je oskudacija…“ Dakle, ako će ta, mesecima najavljivana „nova politika“ koja sledi nakon „personalne rekonstrukcije“ (ako je bude), značiti još radikalniji mazohizam samopovređivanja i autoamputacije dela po dela državnog tkiva Srbije, što se mene tiče – džaba ste krečili. Ja ne gubim nadu da će se, baš ovog žarkog leta, glede onoga što je Dačić ispotpisivao sa Tačijem, iz svog medveđeg sna, probuditi i „sestre karmelićanke“ iz našeg Ustavnog suda.