Vojvodanisanje

Ne ćutim se krivim, ali priznajem, samo zato što je „jogurt revolucija“, obeležila život i odredila budućnost, cele jedne, tj. moje generacije, koja danas, u svojim srednjim godinama, mora da kusa i surutku istih mlekadžija.

To jest, Čankovi su onomad bili, kao, poraženi, a Dačićevi (Mrkini, Škundrićevi, Bakijevi, Slavice Đukić – Dejanović…), kao, pobednici, a sad su, opet, to isto, ali malo drugačije, i tome slično.

Statut u ovom obliku predstavlja najveći poraz autonomaša posle dve decenije – veli predsednik SPS. Sve čemu se Dačić protivio na kraju se nalazi u Statutu – uzvraća dopredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. Umesto 15 i po vladajućih stranaka, i onoga što je ostalo od opozicije, neko nadrealno (nebesko) samoizabrano telo, baksuznih 13 meseci, prežvakavalo je, redigovalo, korigovalo i lektorisalo najviši pokrajinski akt, van domašaja očiju i ušiju onih na koje se to pisanije odnosi.

Ne bud’ primenjeno:

Pre ravno sedam decenija, drug Valter (svaka sličnost s postojećim osobama je namerna), u majskom broju „Golje“ (tako se, konspirativno, zvalo partijsko glasilo „Proleter“), objavio je odluke sa prve sednice nečega što je nazvano „privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u Kominterni“. U rukom pisanom zapisniku sa te sednice (čiji faksimil, u knjizi „Tito – tajna veka“, objavljuje Pero Simić), održane polovinom marta 1939. u Bohinju, drugovi Valter, Veljko, Mirko, Bevc, Lojze i Fisher, u odsustvu Marka i Poldija, doneli su sledeće odluke: izbacivanje iz partije „svih koji su gore sjeli“ (tj. osuđeni i steljani u Moskvi, u Staljinovim čistkama); „isključenje svih bivših rukovodećih frakcijskih antipartijskih elemenata“; „proveravanje svih rukovodećih kadrova na svim sektorima partijskog rada i proveravanje celokupnog partijskog kadra“… Ali, čak ni „Djed“ (KI) i NKVD nisu uspeli da utaje kako su se iza zavereničkih pseudonima krila imena ljudi od krvi i mesa, Josipa Broza, Milovana Đilasa, Josipa Kraša, Edvarda Kardelja, Franca Leskošeka, Ive Lole Ribara, te odsutnih Aleksandra Rankovića i Mihe Marinka.

Frakcionaška borba u DS, frakcijske bitke u Vladi, leva i desna skretanja, međusobna blaćenja i cinkarenja u familiji, povodom Statuta. Jedino oko čega se slažu ovi iz vlasti jeste da su za sve krivi ovi što su „zasjeli u Moskvi“ – Gorkić, Filip Filipović, Sima Marković, Petko Miletić – reinkarnirani u liku jednog Tome, jednog Velje i dva Vojislava. Bože dragi, kako bi to lepo bilo da ovi – što, inače, ni sami ne umeju da objasne kako će to ostatak građana Srbije biti oštećen produbljivanjem vojvođanske, a neće npr. samoproglašenjem jagodinske autonomije – nestanu, ma na jedan dan, da vidimo na šta će se tad žaliti, s koca i konopca skrojena, vladajuća koalicija. U kojoj Mirko „Simpa“ Cvetković, poput Georgi Dimitrova u KI, izigrava generalnog sekretara i tehničkog ravnatelja, s pravom mišljenja i bez prava na odlučivanje.

Valjda bi i ostali u Srbiji trebalo da traže to isto. Svoje novce. Kao što to Palma već radi i ič ne haje za beogradske zakone. Je li i to secesionizam? I kad smo već kod njega, kako će to autonomaši otcepiti (srpsku) Vojvodinu kad u njoj Srbi čine ogromnu većinu stanovništva? Ne znam ni jedan primer u svetu, otkako je, u 19. veku, legitimisano pravo nacionalnog opredeljenja, da se neki narod dobrovoljno odvojio od sopstvenih sunarodnika – dapače, uvek su htenja i snovi išli u suprotnom smeru. Crnogorce ne računam, jer se u njih ne razumem. Jer, da je bilo zdrave pameti, početkom devedesetih (a bilo je inicijativa, ozbiljnih parlamantarnih), prestonica cele, a decentralizovane, Srbije bio bi Niš ili Kragujevac, sedište ministarstava i državnih institucija, od Subotice i Novog Sada, preko Novog Pazara, do Prištine, Peći i Prizrena. Danas ne bismo podgrejavali surutku.

U senci buke o Vojvodini, u javnosti je ostalo skoro neprimećeno da je narodni poslanik Nenad Čanak na čelu ekspertske grupe vladinog Nacionalnog saveta za decentralizaciju koji crta granice budućih (sedam) administrativnih regiona u Srbiji. Kao poruka ili uteha, nama u preostatku države, da neće samo Vojvodina biti „suštinski funkcionalno decentralizovana“ unutar Srbije.

A stvarni život već je uveliko pretrčao formalizam: posle hiperprodukovanja „srpskih autnomnih oblasti“, pre dva desetleća, posle SAO Čikago i Sao Tome i Principe, sve je izvesnije da već osećamo BAO (Beogradska autonomna blast) Luka Beograd, Off shor republiku „Alfa, Beta, Gama, Delta“ i tome slično. Ako je, u nedelji preteških reči, papa Benedikt XVI, našem Kluniju otkrio svetu tajnu opstanka države Vatikan, usred večnog Rima – eto nama puta.