Vojvodanisanje, 2. čin

Za zaboravne, bilo je to u jeku ubitačne haubične razmene međuparlamentarne brze pošte i niskih rukopisa između oficijelnog (deesovskog) Petrovaradina i zvaničnog (deesovskog) Kalemegdana. U vreme kada je, odlaskom na arheološku ekskurziju, u obilazak rimskih iskopina po Sirmijumu, umesto na feštu u Skupštini Vojvodine, današnji počasni predsednik DS, poslao svoj dimni signal, o čijem značenju, i dan-danas, ne mogu da se usaglase Đilas i Pajtić.

Zato danas, i mi s ove, i oni s one obale Save i Dunava, ne našom voljom, kušamo prokislu surutku, manje-više, istih mlekadžija.

Jasno je da iza Predloga deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, osim iskrenih, rodoljubivo autonomaških, stoje i nečiji sasvim egoistični interesi, možda sinekura, možda pokoji strah koji s velikim idejama nemaju, ama baš nikakve, veze. Kao što je „tajming“ izabran za „njihov odgovor nama“ mogao da smisli samo politički idiot. Idiot, u značenju onoga starogrčkog: čovek neupućen u politiku i ostale javne poslove.

Belodano je, takođe, da je naš Državni Vrh iliti „privremeno rukovodstvo za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u Kominterni“ („Proleter“, ilegalno glasilo Komunističke partije Jugoslavije, mart 1939) ovakvu političku idiotariju dočekao raširenih ruku, jer je o njoj mogao samo da sanja. Karte su mu se otvorile i poklopile: eto razloga da se mobilizuje masa u zahtevu za prevremenim izborima u Pokrajini; eto municije za verbalni populizam i papirnato domoljublje; eto načina da se skrajne priča o dva daleka, skoro pa nedostižna cilja, o Kosovu u Srbiji i Srbiji u Evropi, ili o tome zašto i dalje loše živimo…

Ovi što zahtevaju vanredne pokrajinske (socijalisti, pre svih), bili bi građanima uverljiviji, kada bi, istovremeno, zahtevali i prevremene izbore u Beogradu, jer je tek tu „okrnjen legitimitet“ u odnosu na prošli maj, i da nije Krkobabića mlađeg, ta bi se vlast raspala sama od sebe i bez izbora. I ko to ozbiljno može da shvati Državni Vrh koji za Ustav sopstvene zemlje, na jednoj strani, tvrdi da nije „Sveto pismo“, da „laže građane a propo Kosova“ i da „Koštunica može s njim ispod miške na Kosmet“, a na drugoj bi da taj Ustav „uteruje“ u severnu pokrajinu? Ako je već tako, nije onda nebitno ni pitanje „čivijaša“ Petrovića: da nisu građani „ostatka ostataka“, tj. Centralne Srbije, ipak, u puno neravnopravnijem položaju i u odnosu na Vojvođane, ali i na Beograđane? „Vojvodanisanje“, konačno, traži i iskren odgovor Državnog: Je li bilo Putinove „nepristojne ponude“, o kojoj se šuška, da se Srbija, konačno, prizove s kim bi, a ne da, kao neki deran, kad joj priprete batine od društva u koje se sama bezglavo gurala – doziva u pomoć starijeg brata?