Voždovac via Bor

Prekjuče, na Voždovcu, Dačićevi su ostali „na nivou“; „ponovo stranka, ponovo Demokratska“ je doživela fijasko; Dinkićevi su zacementirani na nivou statističke greške, a novovučićevci – razvalili sve redom, pomenute i ine nepobrojane.

Napadna tačka spajanja između Bora, onomad, i Voždovca, danas – jeste inflacija prejakih reči i obećanja u ciframa od kojih je, onomad, bolela glava, te hiperinflatornih ispraznih poruka koje, ništa ne znače i „ne sipaju se ni u traktore“, kojima su hipnotisani birači ovog decembra, u mojoj opštini.

U kolumni „Anatomija BORbe za BOR“, pokušao sam, svojevremeno (22.6.2010), da saberem vrtoglave brojke u evropskoj valuti koje su obećane Boranima. Tada Dinkićev, pre toga SPS-ov, a danas naprednjačaki pulen Blagoje Spaskovski, sve uz Dinkićevo ministarsko sufliranje, najavljivao je da RTB dobiti kredit od 37 miliona evra za nabavku rudarske mehanizacije i 175 miliona za izgradnju topionice i nove fabrike sumporne kiseline u Boru. Suma sumarum: 212 miliona evra. Boris Tadić je, po izlasku iz predizborne borske jame, obećao da će „u novu opremu i istraživanja narednih godina“ u RTB da bude uloženo 450 miliona evra, plus autoput od Paraćina ka Zaječaru, a ondašnji prvi potpredsednik Vlade Dačić obećao nabavku moderne flotacije renomiranog ruskog proizvođača, pride!?

Bujica velikih reči koje – ne da ništa ne znače nego vređaju zdrav razum – poplavila je, ove jeseni, Voždovac, od Zuca i Belog Potoka do Autokomande. „Odlučno za Voždovac! Stop korupciji! Budi i ti deo tima! Ljudski! Bitka za Voždovac! Srbija je večna dok su joj deca verna! Dogovor! Stranka pristojnih ljudi. Neko mora i da radi! Sada možemo mnogo više…“ I tome slično. Kao da smo po Voždovcu slušali one legendarne „vizionarske“ misli kneza namesnika Pavla koji je, u samo predvečerje rašivanja trojedne Kraljevine po šavovima Banovine Hrvatske, u Skoplju 1937, prilikom proslave oslobođenja „južnih krajeva“, tvrdio: „Jugoslavija je danas postala snažna i velika država na jugu Evrope; ona je danas jača nego što je bilo Dušanovo carstvo.“

Kao pre tri godine, po Boru, u višku laži, do prekjuče su se po Voždovcu, naši partijski lideri, nadmetali u suficitu nepoštovanja lokalnog birača. Ovi što su poraženi, nisu ništa konkretno obećavali, baš kao ni ovi što su ubedljivo pobedili. Što onda znači da ni Šojićev „Zdrav razum“ ni Hadžizdravkovićeva „Demokratska renesansa“ ni ostali partijski moreplovci u našoj „Beloj lađi“ i nemaju nikakvih obaveza da, na nekim narednim izborima, referišu biračima šta su od obećanog i ostvarili. Jer, za šta da ih eventualno uhvati birač na sledećim izborima – ako ne može ni za glavu ni za rep!?

A da je srpski birač amorfna zaboravna masa, pokazuje epilog na Voždovcu. Baš tamo gde su naprednjaci obrnuli pun mandat na vlasti, a iza sebe nisu ostavili ničega pozitivno vidljivog kao rezultat svoje vladavine – Voždovčani su im podarili duplo više poverenja nego 2010. godine.